Мој син је раније кренуо у школу. Целу годину! У тој одлуци пресудну улогу је одиграо мој покојни отац.
„Упиши га, видиш да му сви другови полазе у школу, остаће сам!”, наговарао ме.
И попустим ја.
То је било као да птицу стрпаш у кавез и одузмеш јој оно најмилије – слободу!
* * *
Био је потпуно неспреман и незрео за то што га је снашло! У почетку је бежао из школе сваки дан! На часовима није имао мира, вртео се, гледао кроз прозор, љуљао се на столици, или бар котрљао оловку по столу. Већ веома забринута, одем један дан пред њега у школу. Прилази ми, са оним ранчићем на леђима, снужден, окице на доле.
„Опет сам ти плакао!” каже, пре него што сам стигла ишта да га питам.
„Па, зашто, Срђо?!”
Слегнуо је раменима, гледајући ме тужно. Срце ми се кидало. Загрлила сам га.
* * *
Помишљала сам да га испишем. Психолог ми је рекао, да би то за њега била још већа траума, сад кад је већ кренуо. Нека гура даље!
* * *
Једног дана, помирен са судбином, рекао ми је:
„Добро, деда те је наговорио да ме упишеш у први разред, али немој СЛУЧАЈНО да те наговори да ме упишеш у други!”
* * *
Учитељица му се звала Рада. Старинског кова, пред пензијом, крута и строга. Једног дана он ми рече:
„Добио сам јединицу из ликовног!”
„Зашто?!”, изненадила сам се.
„Учитељица је рекла да се дрво не црта овако.”, покаже ми, „него овако!”, опет ми покаже како би требало да изгледа дрво, по учитељицином мишљењу.
„Па, може и једно и друго.”, рекла сам. „Ти цртај онако како ти желиш, а ако ти опет учитељица нешто каже, ти јој реци да је то уметничка слобода!”, посаветовала сам га.
Климнуо је главом, задовољан. После неколико дана опет је добио јединицу!
Једном ме замолио да му помогнем око домаћег.
„Учитељица нам је на часу пуштала музику и рекла да напишемо шта смо замишљали, док смо је слушали. Али, ја нисам ништа замишљао, да сам замишљао, ја бих написао!”
„Па, добро, ти напиши како је било.”, посаветовах га ја, сад већ помало стрепећи због оних јединица из ликовног. Питала сам се да ли ће учитељица Рада разумети и подржати његову индивидуалност и искреност. Није разумела! Опет један!
* * *
Међутим, већ у то време, он је показивао велику склоност према природним наукама, стално је запиткивао како човек дише, како раде плућа, како изгледа мозак… Отац му је то детаљно објашњавао, а он је упијао сваку реч. И памтио. Зато је на часу Познавања природе и друштва запањио и другаре и учитељицу својим одговором, на постављено питање, који је далеко надмашивао оно што је, можда, знала и сама учитељица. Фасцинирана, морала је да му опрости оне јединице.
* * *
Време је пролазило, схватио је он шта је школа и постепено се уклопио. Али, дуго се осећала та година разлике између њега и његових другара.
* * *
Био је, мислим, пети разред. Још увек је највише волео да гледа цртане, нарочито омиљене Мравце, док су његове другаре већ занимале друге ствари.
* * *
„Идем са другарима у биоскоп! Гледаћемо хорор филм!”, изненади ме једног дана. „Хорор! Па, не знам хоће ли ти се то свидети…”
„Хоће! Сви кажу да је одличан!”
* * *
Кад се вратио питам га како је било.
„Било је супер!”, рече брзо, „али… боље да сам гледао Мравце!”
* * *
Од тада, кад год одемо негде и не проведемо се добро, кажемо:
„Боље да смо гледали Мравце!”
