Са усхићењем и извесним страхом посматрао сам околни призор, понављајући непрестано у себи: Доживео сам, доживео сам!
Често сам маштао да путујем кроз време, у прошлост, да на лицу места будем директни очевидац неког великог и далеког историјског догађаја. Дубоко сам био убеђен да ћу за неке давно прохујале догађаје тек тад спознати праву истину, готово сигурно прилично различиту од оне коју сам налазио у књигама и филмовима.
Као учеснику строго поверљивог државног пројекта путовања у прошлост, пружила ми се јединствена прилика да се нађем на овом судбоносном месту за српски народ и покушам да расветлим неке замагљене моменте из српске прошлости.
Око паса сам имао специјални појас са временским диском на којем је био уписан датум судбоносне битке: 28.06.1389. године и координате локације. Стајао сам на некој малој узвишици, а испред мене се одвијала Косовска битка. Готово 50.000 људи водило је борбу на живот и смрт. До мене су допирали бојни покличи, запомагања и јауци људи, као и рзање коња у самртном ропцу. У магновењу сам спознао да је призор потпуно другачији од оног који сам замишљао и који сам видео на филму.
Погледом сам тражио шатор турског војсковође, султана Мурата, да се лично уверим од кога је и на који је начин убијен. О томе је иначе било различитих и прилично опречних историјских тумачења. Успео сам да га запазим како посматра битку на једном прилично удаљеном узвишењу. Инстиктивно и прилично несмотрено, упутио сам се у том правцу како бих имао бољи преглед дешавања. Обузело ме је огромно узбуђење и готово неподношљива знатижеља да што пре својим очима видим оно што је људима нашег доба било вековима недоступно. Ваљда због мог изгледа и одела које је потпуно одударало од одеће учесника битке, привукао сам пажњу најближег турског војника на коњу. Са изразом љутине и неверице галопом се упутио према мени, витлајући мачем изнад главе. Увидевши смртну опасност, ноге су ми потпуно отказале и нисам могао ни да се померим. Покушао сам на брзину и прилично усплахирено да променим датум на временском диску. У последњем тренутку, успео сам да променим само једну цифру бројке која је означавала годину у прошлости.
Истог трена нашао сам се пред призором од кога сам занемео. На много већем простору од оног на коме се одвијала битка, видео сам огроман број људи, бар 20-30 пута већи од броја учесника Косовске битке! Били су у мени препознатљивим, прилично свечаним оделима. Носили су заставе, слике, транспаренте, литије, иконе, кандила… Панично сам погледао у датум на временском диску за појасом: 28.06.1989. године. Па то је прослава 600 година Косовске битке на Газиместану, пролетело ми је кроз главу! Ја сам променио само другу цифру године у прошлости, уместо 3 унео сам цифру 9! До мене су допирали звуци разних слављеничких, патриотских песама.
Маса је била у великом ишчекивању. Чули су се звуци Бетовеновог Свечаног посмртног марша, затим хор стотину свештеника, па државна химна. Почео је свечани, историјски говор, више пута прекидан френетичним аплаузом.
Притискан огромном масом људи, а и жељом да боље видим говорника и важне госте, пробијао сам се ка свечаној бини. На 20 метара испред бине била је постављена ограда, која је спречавала да приђем ближе бини. Био сам се опасно наслонио на ограду, кад сам осетио да ме неко иза леђа најпре благо, а затим све жешће повлачи за руку.
Трзање руке је било све јаче и ја сам већ почео да разазнајем женин крештави глас:
„’Ајде бре, диж’ се већ једном, па у пекару! Знаш да се онај јевтинији, народни лебац брзо распрода!”
