Грчка, сунце, море… После дуго времена без годишњег одмора супруг и ја се отиснусмо у потеру за активним одмором.
Путовање нисмо ни осетили, пут леп, аутобус удобан… дестинација Ставрос. Мало место с погледом на Егејско море. Плажа пешчана, не превише начичкана туристима… Идеално за породични одмор. Наравно, ми не бисмо били ми када у резерви не бисмо имали авантуристичке планове. У томе никада нисмо оскудевали.
После пар дана ленчарења у хладовини, онако бели нисмо смели да се излажемо претераном сунцу, одлучимо да крнемо у Солун. Али нећемо ићи организовано са неком од бројних агенција, већ у својој режији, да бисмо што више видели, а и нисмо имали потребу ни за каквом журбом.
Кренемо ујутро наоружани сендвичима, водом и добрим расположењем. Од Ставроса до Солуна има око педесетак километара. Око пола девет смо угледали обрисе Тесалонике. После првих неколико улица, угледали смо са десне стране капију са натписом Српско војничко гробље. Како је оно било прво на листи знаменитости које је требало обићи, пожурисмо и изађосмо на првом следећем стајалишту. Само земљиште за гробље је откупио краљ Петар за своје страдале војнике при пробоју Солунског фронта. Некада је то била периферија. Како год, било са тог места смо се упутили према луци.
Полако ходајући и загледајући ужурбане људе који се милели на све стране у обављању своје свакодневице осећали смо се као код своје куће, потпуно ослобођени страха од непознатог и жамора великог града. Пут нас је водио поред Цркве Светог Димитрија. Прелепо обновљено здање, оличење духовности и културе. Нови храм је подигнут на темељима старог који је изгорео и био срушен. У унутрашњости се могу видети остаци старих зидова са византијским грбом који су касније преузели Немањићи, а и дан данас се налази на нашем знамењу: Двоглави орао.
Са тог светог места смо се упутили ка позоришту и Белој кули која је понос становника Солуна.
Речима се не може описати лепота солунске луке. На хоризонту се спајају море и небо и чине једно.
Стапају се у великом загрљају чувајући старогрчке легенде, прошла и тајанственост будућих времена.
Дужином целе луке су бројни кафићи који маме расхлађењима. Прошли смо поред Аристотеловог и бројних споменика великанима Грчке. Не смем заборавити римске ископине и Капију Камару. Све је вредно дивљења.
За то време наша Звезда је неуморно грејала. Почело је да гори небо, али и земља. Расхлађивали смо се, а поред толико лепоте нисмо осећали несносну врућину.
Најзад, после ручка, решисмо да потражимо аутобуску станицу и да кренемо назад.
Сада почиње права авантура.
Мој супруг се сећао у ком правцу се налази аутобуска станица. До ње је требало стићи ходањем поред неког дугог зида иза ког је била железничка пруга. Ходај… ходај… Мислим да смо само поред тог зида ишли око десетак километара. Већ смо се забринули да је бесконачан, кад на клупи угледасмо постаријег Грка. На искривљено грчко-српско-енглеско-немачком језику сазнасмо да смо на добром путу. Лакнуло нам је. У даљини смо угледали обрисе аутобуске станице. Уђосмо у један тржни центар да се освежимо и купимо поклоне, па да наставимо даље. Поподне је већ добро одмакло.
Стигли ми на аутобуску станицу. Велика. Много натписа. Све велики градови, релације за све четири стране света… Не знаш где да гледаш. Само Ставроса нигде. Седнем ја на клупу, а супруг оде да купи карте. Нема га, ја све са оним пакетима, обливена знојем због велике врућине, па све то зачињено обилном прашином од дугог ходања. Ни мало лепа слика!
Када се појавио ошамућен, једва је прозборио:
– Ово није та станица, идемо аутобусом број 8.
Потрчимо ми да нам не оде. Седнемо, уз мали проблем, нисмо знали како се карта оверава. Срећом ту се задесише неки студенти који су нам радо помогли уз приличну количину смеха. Знали смо да треба да изађемо на једном тргу. Пролазе станице, прва, друга, десета… пролазимо поред Беле куле, па поред цркве Светог Димитрија… нижу се станице, путници излазе и улазе, а ми увек на истом месту. Давно нестадоше студенти … Преко пута нас седе неки човек коме је при првом погледу на нас била јасна ситуација. Некако смо разумели да смо прошли станицу на којој је требало да изађемо и да је назив станице промењен. То није знала билетарка на главној аутобуској. Уто је аутобус стигао до последње станице у Солуну! Вожња је трајала скоро сат времена. Човек рече да останемо ту, да би се вратили истим аутобусом назад. Нас двоје седимо. Упаде возач, лепо нас истера и уз гестикулацију нас упути у други аутобус који почиње нови круг. Срећом, други возач је знао енглески. Рекао је да само седимо, а да ће нам он рећи када да изађемо. Опет станице… по трећи пут пролазимо поред Цркве С Димитрија. Хвата нас блага паника… Уто нам возач руком покаже да изађемо. Наша паника расте… налазимо се на истом месту на ком смо били пре подне око 10 часова, а сада је 17 часове. Шта друго него тражи станицу. После оне огромне очекујемо тако нешто. Нигде натписа… Једна Гркиња нас је упутила, али ништа. Чинило нам се да смо у зачараном кругу, само нам је Голум недостајао! Крајње исцрпљени, ушли смо у једну продавницу, љубазна жена нам исписа неку цик-цак линију, па хајде. Лево, десно, иза угла… Већ смо помислили да ту нема никакве станице! Кад оно, као у старим црно-белим хорор филмовима, обична округла метална табла са натписом Аспровалта.
Омања просторија са дрвеним клупама, шалтером и апаратом за кока-колу. На дрвеној табли на зиду је кредом био написан ред вожње… Ставрос 19ч. Срећни седосмо и прогутасмо хладну кока-колу, не бисмо ли некако дошли к себи. Прљави, улепљени и добро нагорели од оног пржења по улицама Солуна, једва да смо разменили неколико речи. Кад приметисмо да нам се приближава женска особа развученог осмеха са речима:
– Где сте ми ви?
Наша Новосађанка која живи у Грчкој. После наше приче смејала се до суза, уз речи да јој нико неће веровати када буде причала како смо се снашли. Уз то нас је обавестила да је Аспровалта станица иза Ставроса и да аутобус креће раније.
Да ствар буде зачињенија: у сам смирај солунскога дана аутобус је морао да пропусти стадо криворогих грчких коза.
Авантура је била завршена!
Познате улице Ставроса нам никада нису биле лепше!
