Једва сам га пронашао. Налазио се у старом делу Сан Франциска, у двоспратници грађеној у викторијанском стилу. Већ сам хтео да одем кући и све заборавим, али сам се онда поново сетио свога сна и Молине молбе.
Моли је некад била моја најбоља пријатељица. Можда је могла постати и више од тога, али се то једноставно није догодило. Одавно је била мртва. Упркос настојању, нисам никада успео да је заборавим. Моли је била љубав мог живота. Никада нисам скупио храбрости да јој то кажем. Били смо млади, неискусни, чинило се да је живот пред нама и да имамо времена. Увек смо били у раскораку. Кад бих ја имао девојку, она је била слободна, и обрнуто. Стара, позната прича, која се догађа људима који, попут мене, промаше свој живот још на почетку.
Крај мог и Молиног дружења био је несхватљиво ужасан. Једног лета неко је убио Моли. Починилац није никада откривен. У то време био сам на путу по Европи. Вест ме је затекла на плажи у Ници, у загрљају једне ватрене Францускиње. Повраћао сам затим сатима. Францускиња је нестала, а ја сам се данима вукао наоколо, неспособан чак и да се умијем. Ударац је био мучки и тако тежак, да сам га једва преживео.
Тај ме је догађај заувек променио. Од ведрог младића, постао сам огорчен човек, који у себи скрива празнину која се није могла ничим испунити. Пробао сам безброј пута, али једноставно није ишло. Нисам успевао да је заборавим. У ствари, тек сам након тих догађаја схватио сву силину своје љубави. Могао сам да пребијем самог себе од муке, али ни то нисам учинио. Мучило ме питање, због чега јој никада ништа нисам рекао? Нисам никад био с њом? Због чега сам њено постојање у свом животу сматрао за тако сигурну, загарантовану ствар?
Питања су ме прогонила, време је пролазило, а године су пролетеле. Пробао сам и да се оженим, али није ишло. Онда сам пре извесног времена, изненада налетео на Молину млађу сестру Сејди, сада већ одраслу девојку. Невероватно ме подсећала на Моли. Никада раније то нисам приметио. У ствари, нисам ни обраћао пажњу на њу. Била је још клинка. Сејди се једног дана само појавила на вратима мог стана и пружила ми неку фотографију. Ја и Моли, онога задњег лета, пре него што сам отпутовао. Рекла је да је то стигло поштом и да ју је веома узнемирило. Ко га је посало и због чега?
Моли је нестала једног летњег дана, док се бициклом враћала кући из посете другарици. Бицикл је убрзо пронађен, а Молино тело, тек недељама касније, сакривено у једном шупљем стаблу у оближњој шуми. Трагова није било. Истрага је завршила без оптужених. Убојица је остао непознат.
Мада сам непрестано мислио на њу, први пут сам је сањао тек пре месец дана. Можда је разлог томе била она Сејдина посета и слика коју ми је показала. Та слика ме је вратила у прошлост. Имао сам чудан, скоро несхватљив осећај, брисања времена.
И онда је дошао тај сан.
Само сам га једном сањао, али био је веома упечатљив. Као да се све дешавало у стварности. Ходао сам кроз мркли мрак, пипајући рукама да бих нашао пут. У даљини сам угледао светло. Кренуо сам ка том бљештавом кругу и стигао до велике просторије са белим зидовима и плочицама. Унутра, на софи, седела је мени окренута леђима.
„Моли”, повикао сам у сну, мада ми речи нису излазиле из грла. Девојка се окренула. Имала је велику рану на глави из које је цурила крв и капала по белом поду.
„Мораш ме пронаћи”, рекла је. „Нађи човека који продаје време и дођи назад у 1989. годину.”
У том трену сам се пробудио, скочивши из постеље сав пометен. Соба и Моли су нестали. Био сам у свом стану, у кревету са погужваном постељином, која је сведочила о немирном спавању.
Моли је страдала лета 1989. године. Шта је то значило, човек који продаје време? Да ли је требало да уопште придајем значење том сну? Годинама сам живео као месечар. Најбољи део мене је ишчезао онога трена кад је и Моли нестала са лица земље. Можда сам и ја на неки начин умро у тој давној години. Можда ћу тамо натраг, пронаћи и себе? Али, је ли било могуће вратити се у прошлост? Свакако не у овом свету, чврсто сам веровао.
„Човек који продаје време заиста постоји”, рекла ми је Теа, моја пријатељица са посла. Једино сам се њој усудио испричати причу о сну. Она ме је разумела боље но ико други. Њен младић је пре више година погинуо у саобраћајној несрећи. Слична искуства су нас зближила.
„Шта то причаш?”, рекао сам узнемирено. „Какав је то човек који продаје време?”
„Даћу ти адресу”, рекла је, неуобичајено кратко за њу.
Сада сам стајао испред зграде чији су улица и број били исписани на Теином листићу. Човек који је отворио врата изгледао је и сам као отац Време”. Сух, кошчат и чврст, са белом брадом која му је падала на груди, и рашчупаном косом подигнутом увис.
„Продајете време?”, усудио сам се да поставим питање за које сам још увек веровао да је веома глупо. У колима паркираним доле уз улицу чекала ме је Сејди. Тако смо се договорили. Ако се не појавим, требало је да позове помоћ.
Човек климну главом. Извадио сам новчаник да платим, али он ме задржа покретом руке и одмахну главом.
„Која година?”, упита ме.
„1989.”
Човек ме руком позва да кренем за њим. Ходали смо веома дугим ходником, поред бројних затворених врата. Он се најзад заустави пред једним зеленим вратима у самом дну.
„Како ово функционише?”, упитао сам.
„Само уђете унутра и седите пола сата.”
Био сам збуњен. Човек се окренуо да оде, али сам га задржао.
„Је ли ово стварно? Како ћу се одатле вратити?”
Старац ми добаци дуг, испитивачки поглед.
„То је ризик који морате преузети на себе”, рече. „Они који су потребни овде, врате се.”
„Како је ово могуће?”, опет сам га зауставо питањем.
Он слегну раменима.
„Не знам ни сам”, рече равнодушно. „Ваљда су богови тако хтели.”
„Богови?”, понових, све несигурнији. Мора да сам био луд када сам на ово пристао, помислих.
„Био сам млад кад ми је мајка умрла”, рече старац. „Њена соба је годинама остала затворена, к’о што је била у тренутку њене смрти. Ништа у њој нисмо померили, чак је нисмо ни чистили. Једног дана нешто ме је нагнало да уђем у мајчину собу. Седео сам тамо неко време. Све је одисало прошлошћу, замрзнуто у времену кад је отишла са овог света. Дотицао сам све те ствари, лежао на њеном кревету. Кад сам најзад изашао из собе, схватио сам да сам се вратио назад у времену. Тако је све то започело. Поновило се и са очевом собом, кад је он преминуо. Онда сам кренуо по граду тражећи таква места и откупљивао сам их од преосталих власника. Било је кућа, соба, свачега. Све што је остало дуго времена нетакнуто, након што је живот из њих нестао. Собе које су задржале сећања, задржале време, биле су капије прошлости. Мало помало скупио сам их у огромном броју. Не би сте веровали, али имам их за сваки дан, чак и вековима уназад. То је овај мој мали хотел. Изнајмљујем их људима попут вас. Али ја их не наплаћујем. Богови то раде. Уласком у прошлост, стављате себе у њихове руке.”
Надао сам се да је старац посенилио и да све то измишља. Ушао сам кроз врата и одмах се нашао у једној великој соби за дневни боравак. Соба је била празна, мада је телевизор радио. На програму је био час аеробика некад популарне Џејн Фонда. Соба је била намештена у стилу осамдесетих, са телевизором у облику велике кутије изнад које је стајао видео плејер, а испод је била полица са касетама. Насупрот улазу, клизна врата од стакла отварала су се ка задњем дворишту, где се налазио базен. Одатле се чула весела граја и смех, помешан са повременим лавежом пса. Опрезно сам се примакао до тих врата, вирећи преко ивице дебелих драпера са цветним дезеном дречећих боја.
У базену су биле две девојке од неких двадесетак година. Скакале су са ивице, вриштале и бучно млатиле рукама по води, прскајући наоколо. Мали смеђи кокер шпанијел са црвеном машном око врата, весело је лајао и махао репом. Мало даље, поред ограде према излазу, стајао је ружичасти женски бицикл. Одмах сам га препознао. Припадао је Моли.
Једна од девојака је изашла из воде, узела пешкир са оближње столице и обрисала лице и косу. Осетио сам како ми се подижу све длаке на телу, и пре него што се окренула према мени, да јој могу видети лице. Знао сам ко је то. Препознао сам је и након тако дуго времена. Наравно, била је то Моли, моја драга изгубљена Моли. Вратио сам се чудом у 1989.
„Хеј Моли”, дозва је девојка из базена. „Зар већ мораш да идеш?”
„Обећала сам Сејди да ћу отићи по њу, жао ми је. Мама ради и ја морам то да обавим.”
Грозничаво сам размишљао шта да учиним. Ово мора да је био тај дан, дан када је Моли настрадала. За који тренутак ће узјахати онај бицикл и кренути у сусрет смрти. Морам је некако зауставити. Барем покушати. Али како?
У том тренутку из правца кухиње појави се плавокоса жена средњих година и крену право према мени. Сав престрављен, отворио сам уста да нешто кажем, да објасним своје присуство у њеној кући, али жена прође поред мене скоро ме очешавши, а да ме није не погледала. Изгледало је да сам за њу невидљив. Изишла је кроз врата у задње двориште и позвала девојке на лимунаду. Моли и њена другарица пођоше за њом до стола са чашама на другом крају базена.
Не виде ме, грозничаво сам размишљао. У трен ока сам се охрабрио, истрчао кроз врата у двориште и дограбио бицикл. Сео сам и ставио ноге на педале, па журно кренуо возећи двориштем према капији и даље, право на улицу.
Узбуђени повици пратили су ме док сам одмицао. Моли је гласно викала да је њен бицикл нестао.
* * *
Изашао сам из куће на улицу. Брадати домаћин је нестао и није било никог да ме отпрати. Био сам прилично задовољан услугом у његовом хотелу.
Кренуо сам ка колима у којим ме је стрпљиво чекала Сејди. Седела је на возачком седишту и нагнувши главу, нешто чепркала испод волана. Са нестрпљењем сам дохватио ручку од врата, отворио их и спремао се да уђем и узбуђено јој све исприповедам, кад се она нагло усправила и погледала ме. За тренутак све ми се окренуло пред очима. Морао сам да се рукама задржим за оквир врата, да се не бих стропоштао на плочник.
Жена која је седела иза волана уморно уздахну и руком у возачкој рукавици потапша суседно седиште, позивајући ме унитра, пре но што ми се обрати умиљато-прекорним тоном гласа.
„Најзад си се вратио. Имаш ли појма колико те дуго није било? Чинило ми се да су прошле године.”
Била је то Моли. Старија, зрелија и лепша него икад, али ипак – Моли. Моја изгубљена љубав је оживела.
„Надам се да си обавио оно што је твоја колегиница тражила од тебе”, настави она нимало се не обазирући на моје запрепашћење. „Знам да не желиш да откриваш туђе тајне, али изгледаш као да си управо срео духа. Напето, ха?”, додаде, смејући се.
Климнуо сам главом без речи и опрезно ушао у кола. Она упали мотор и кола кренуше. Возила је брзо и вешто. Нисам се усуђивао да размишљам. Седео сам крај Моли, крај жене која је годинама била мртва и коју сам управо видео деценијама млађу, како се купа у базену, задњег дана њеног живота. Шта се то побогу дешава? Јесам ли ја уопште изашао из оне проклете собе? Из 1989. године?
Мора да јесам, рекох себи. Околина се променила, ми смо се променили. Били смо барем две деценије старији од онда, и ја и Моли.
Возили смо се у тишини, свако заокупљен сопственим мислима. Нисам знао куда идемо. Најзад смо стигли до мирног насеља са лепим кућама и уређеним двориштима. Моли сигурном руком окрену волан и уђе на стазу која је водила до самих врата гараже једне од кућа. Изашли смо и кренули преко травњака ка великом белом здању са тремом испред улаза. Моли, обучена елегантно, попе се степеницама и из ташне извади свежањ кључева.
Посматрао сам је док је откључавала улазна врата. Све је текло природно, лагано и савршено, као по годинама утврђеном реду и навици. На вратима је стајала плочица са мојим, у ствари, са нашим презименом. Господин и госпођа Дејн. То смо очигледно били нас двоје. Био сам у стварности у којој је Моли била жива, а ја њоме ожењен. Ушао сам у живот о коме сам годинама маштао. Оно са бициклом, мора да је успело. Моли је остала у кући пријатељице и…
Али, да ли је то заиста било могуће? Променити догађаје. Је ли мој поступак био пресудан за другачију будућност?
Ушли смо у раскошно намештен дневни боравак. Мора да смо у овом животу пуно зарађивали, мислио сам помало изненађен тиме. Моли скину рукавице, одложи ташну на софу и баци кључеве на сто. Затим оде до бара и наточи две чаше вискија. Из кухиње донесе лед и стави неколико коцкица у обе чаше. Полако ми се приближавала, изазовно корачајући ка мени и смешкајући се. Нехотице сам коракнуо унатраг. Она ми затим пружи чашу и ја је прихватих.
Попио сам гутљај вискија. Све је деловало стварно. Проклети продавац времена. Какву ми је то ујдурму увалио?
„Драги”, огласи се Моли након што је попила неколико гутљаја. „Морам ти нешто признати.”
Погледао сам је са страхом. Нисам био спреман да се одмах суочим са исповестима. Ово је био прави шок за мене и још сам покушавао да се саберем. Без разлике што сам годинама тако нешто прижељкивао, то није умањило ниво стреса којем сам сада био изложен. Снови су наше најжешће авантуре. Убитачне авантуре.
Моли оде до мале комоде где су стајале поређане урамљене фотографије. Пришао сам и бацио поглед. Пажњу ми је привукла фотографија са венчања. Младенци, ја и Моли. Испод исписан датум, осми јул 1990. Тачно година након њеног нестанка.
Моли је узела једну фотографију и дуго се у њу загледала. Завирио сам преко њеног рамена. Била је то Сејди, мала девојчица од десетак година, онаква, какву сам је памтио.
„Сањала сам Сејди пре неко вече”, рече тихо Моли. „Знаш да је никад нисам сањала након онога што се догодило”, настави. Лик јој је одједном попримио болну гримасу.
Пиљио сам у њу забезекнут.
„Сејди је од мене тражила да откријем ко јој је оно учинио”, рече она оштро. „Схваташ, ја никад нисам престала себе осуђивати. Да ми нису украли бицикл, ја бих је чекала на оној аутобуској станици. Не би морала сама да иде кући, и да… и да…”
Узмицао сам унатраг, ужаснуто гледајући у Молино уплакано лице. Не, мислио сам, то није могуће. Хтео сам да се сместа пробудим из ове нове ноћне море.
„Знам да нас је та трагедија зближила”, настави она, „ти си ми био ослонац. Да није било тебе не бих издржала. Па ипак, никад нисам себи опростила Сејдину смрт.”
Хтео сам нешто да кажем, да проговорим и унесем смисао у овај бесмислени ток догађаја, за који сам вероватно био одговоран. Помешао сам време, судбине, помешао животе. Шта сам то учинио?
Рука у којој сам држао чашу ми је задрхтала. Подигао сам је, искапивши је до дна. Кроз дебело стакло кристалне шаре, гледао сам геометријски изломљено Молино лице. Било је тако пуно ње, пуно њих. Моли се устостручила.
„Чула сам да у Сан Франциску постоји човек који тргује временом”, продужи она. „Он ми може помоћи. Сутра сам заказала састанак…”
Биле су то задње речи које сам чуо, пре но што ми се потпуно затамнило пред очима.
У дубоком мраку у којем сам пропадао, чуо се само језиви смех белобрадог човека.
