Висока прилика се склупчала на уском сламнатом кревету, са прекривачем до браде. Зима је дошла брзо. Ударила је оштро и јако. Није било снега, али су га мразеви већ призивали. И тако склупчан није могао да се подвуче цео, тако да су му ноге у исцепаним чарапама остајале ван покривача. Мрзео је зиму и хладноћу. Још је био мрак када га бука помери из сна. Чуо се жамор и он скочи, немарно пребацујући онај исти кратки прекривач преко леђа. Излете из малене собе и загледа се у мрак.
– Ко је тамо?
– Ја сам попе, Милутин!
Грбава сподоба се климаво догега из мрака.
– Бог с’тобом, шта тражиш овде у ово доба?
– Невоља оче, невоља.
Свештеник га уведе у собу и смести на столицу крај стола, на коме је стајало парче хлеба и јарко црвена јабука. Упали кратку свећу и загледа се у сељака.
– Причај, која је невоља!
Милутин се накашља, скину шубару. Нешто га је жуљало, те се неспретно помери у страну, остајући да смешно виси на расклиматаној столици.
– Невоља је на путу оче. Дошле су ми гласине да се ага Бећир спрема да нам дође у посету.
– Ага? Долази овамо?
– Јашта. То сам чуо. А знаш да сам и прошли пут био у праву, кад је у црно завио пола села. Крао је сву стоку и покупио и пола жита које нисмо сакрили.
– Знам, знам, да није било тебе тада, било би нам још горе.
– И Јанко је био са мном. Отрчао у доње село да јави газда Нићифору! Шта да радимо, биће најкасније до јутра овде.
Свештеник се загледа у даљину. Померао је усне и мрмљао себи нешто у браду. Сељак се нагну напред, не би ли чуо. Напослетку нестрпљив упита:
– Оче Марко, што нам је чинити? Ако не дигнемо село, биће нам дуга, предуга зима.
Поп се окрену ка Милутину и више онако за себе га упита:
– Шта ће ага у ово време код нас? Узео је све што је могао. Никада није долазио зими. Милутине, ово ће бити већа мука него што смо је икада видели. Иди у звоник, и звони кол’ко можеш. Ако село устане са агиним људима у њему, узеће све. Наћи ће, и однеће све. Глади ће бити. Иди, иди, по’итај…
Милутин се брзо диже, натакари шубару на главу и вешто, за човека који је тешко ходао, нестаде у мраку. Свештеник застаде на моменат, тешко уздахну, угаси свећу и пожури за сељаком. Јутро је било близу. Танка линија светла се помаљала иза брда. Стигао је до великих тешких храстових врата са друге стране конака. Неспретно је гурао велики кључ у браву. Напослетку се чу шкрипа и пар металних удараца у брави, и он их с муком отвори. У подруму је чувао следовања за село. Морао је да склони колико може. Мали џакови су били лак посао за неког јуношу, али за свештеника који је добрано загазио у старост били су мука. Вукао је колико може, да их барем избаци напоље, да буду спремни када сељани дођу. У том се звук звона проломи. Поп се прекрсти, позва Бога у помоћ, и стаде још жешће вући. Није прошло много, кад први дођоше Драганићи. Отац са два стасита сина. Прихватише се посла и џакове однеше у шумарак иза црквеног конака. Тамо је већ била припремљена земуница, баш за овакве невоље. Убацивали су брзо. Дођоше и остали. Брзо се скупише и свако, без речи, стаде носити, вући, гурати, колико је ко могао. Поп погледа у белину која је навирала са истока. Страх се увуче у њега. Застаде и пусти повећи џак, који се одвеза и расу цео по залеђеној земљи. Приђе једном голобрадом дечаку. Очи су га већ издавале и у полумраку не виде кога је повукао у страну.
– Слушај ме сада сине. Отрчи до старог бора на великој чуки, и мотри на друм. Одатле можеш да видиш до саме реке. Чим спазиш поворку агину, ти брзо дођи да јавиш. Хитај очи моје, времена је мало!
Вижљасти дечак отрча колико га ноге носе. Свештеник се насмеја угловима усана. Нада у њему је тињала, претила да се угаси, али ови људи, жене и деца, су му уливали снагу. Погледа у небо и брзо се прекрсти.
– Оче Марко!
Позва га неко од сељана.
– Изнели смо све из подрума, колико има на тавану. У шумарку има још места. Хоћемо ли и то да носимо?
– Јашта море. Ништа не остављајте злотворима. Добро је да је земља смрзла, не виде се трагови куд смо носили.
У трену се људи размилеше, носећи све што је могло да се сакрије. Радили су сељани, сви који су могли. Радили брзо. Таван се празнио, а снага тих људи није нестајала. Свештенику се чинило да, што су били уморнији, неки инат се уливао у срца и давао још воље, још снаге. Треперава зора већ се дизала, стварајући дугачке сенке. Свештеник се нађе у сенци крста који је падао са црквеног крова.
– Боже, ако треба, узми ме, само ми сачувај село Господе. Не дај злу на људе Боже, пропатише већ доста…
Прекиде га нека вика из даљине. Крештави глас је неразговетно одзвањао:
– Ево их, иду, долазе! Долазе!
Дечак је црвенео у лицу. Показивао је у правцу друма који је избијао испод брда на којој је била црква. Као по команди сељани се разбежаше кућама. Свештеник брзо затвори подрумска врата, погледа около, и похита у конак. Гледао је нестрпљиво када ће се први људи појавити. Није чекао дуго. Видео је агин барјак. Црвено зелени, како се климаво оклембесио о црну мотку. Навирали су људи, а иза њих и ага на вранцу. Сам ђаво му није био раван. Увијен у црвено на џиновском коњу који је суктао пару из широких ноздрва. Ишао је ага право ка конаку, али свештеник остаде запањен када не угледа кола која би однела жито које би узели. Вероватно касне, заостали су за колоном, рече у себи, али оста нека сумња да је ага дошао другим поводом. Око педесеторо људи окружише конак, док је неколицина похитала ка центру села. Ага дојаха до конака, али не сиђе са коња. Гледао је около. Као какав ловачки кер, њушио је ваздух. У том се проломи бесни крик из најцрњих углова његове душе.
– Излази попе, време је да се устаје!
Свештеник мало сачека, усправи се и лагано изађе. Направи се изненађен што га види, чак и мало устукну, кад виде крај врата људе са исуканим сабљама.
– Пресветли аго, којим добром у ово студено време?
– Добро није попе, нимало.
– Зашто, пресветли, шта се десило, ко ти немир у мисли ставља?
– Ти попе, ти!
Извуче кошчату руку из крзна којим је била увијена и упери прстом у свештеника.
– Усуђујеш се да ми тајиш. Мени!!!
Крикну, а неколико голубова фркнуше у страху са крова конака.
– Шта то сакрих пресветли, нема у овом селу ништа више да се сакрије. Гладујемо, нема ничега.
Ага се насмеја, а широки хор његових људи му се придружи. Дуго су се кезили, више искривљених бесних лица, неголи у смеху.
– Кажеш нема ничега, гладујете.
Ага спусти поглед и показа на земљу.
– Гладујете, а имате да просипате, немој ми рећи да храните голубове?
Свештеник погледа шта то показује ага, и приђе не би ли боље видео. Виде жито које се просуло из џака који му је испао. Сељани га нису сасвим покупили, времена је било мало.
– Много си ми попе неспретан, биће да те ноге и руке не служе како треба.
И даље се церекао. Напослетку сиђе са коња, док му се сабља клатила утегнута сребрним ланцем о каиш на боку. Приђе и дуну му у лице.
– Кад те више не служе како треба, можда је боље да их и немаш. Лако ћемо направити овде черек, да ти их почупам.
– Ради што ти је воља пресветли аго, овде нећеш наћи ништа више. Однео си све што је могло. Немамо више ни нова стада стоке да запатимо на пролеће, ни семена да посејемо. Ако ће те моја смрт смирити, а ти учини што си наумио.
– Ма лако би ја са тобом, ал’ ме нека друга мука мучи, коју само ти можеш да ми решиш.
Театрално се извијао и кружио око свештеника, који је покушавао да остане прибран.
– Ти знаш да ја не праштам лопужама. Много сам српских глава натакарио на бедеме. Јес’ да ми сви изгледате к’о лопуже, али није ред да вас све потаманим. Греота! Сећаш се шта си ми рекао ономад, кад ми ајдуци покраше злато на друму? Ти ми рече да ниси чуо ко је то урадио. Да у селу нема јатака.
– Јесте, тако беше. Истину сам говорио.
– А што ми јуче једна лопужа рече, пре него смо му главу раставили са телом, да је злато у тебе на чувању?
Свештеник посрну кад чу агине речи. Ухвати агу за рукав и молећиво га погледа.
– Пресветли аго, ко год да ти је то рекао, лаже. Па и сам си рекао лопужа нека, бараба.
– Бараба? Јес’ море, био је тај бараба. Право велиш, него, кад се ови моји дочепају неког, тај увек призна. А за злато га нисам ни питао. Рече, ‘ајдуци малог Раденка урадише пљачку. А мали Раденко је из овог села, ил’ ми се памет можда помутила?
– Јесте Раденко из овог села, али га нико не виде, има томе већ три године.
– Па нико га и није видео, али ти јеси.
– Јок ја пресветли, нијесам га видео.
– А кол’ко видим и цркву си средио, слике си ударио. Да ти можда анђели нису сишли и одрадили пос’о? Ил си завуко руку у врећу коју ти Раденко оставио?
– Па и сам знаш пресветли аго, да је народ сам помог’о. Сами су скупили ко је кол’ко могао. Зидаре из краја смо довели, а иконописац из Смедерева стиг’о…
– Много си ми спетљан попе. Много ми врдаш нешто.
Прекиде га ага. Загледа се у свештеника. Извуче кратки нож, и упери га у срце попу.
– Лажеш, а ја увек знам ко лаже. Црно је срце у лажова. Мог’о би ти га сад извадити да ти покажем. Ал’ онда не би мог’о да ми кажеш де ми се деде злато. Видиш ли моју дилему? Што ми је чинити?
Ага се замисли и настави да кружи око свештеника. Застаде на трен, и погледа испод ока, час попа, час на другу страну, на цркву.
– А, ево решења попе. К’о да ми га сам твој Господ посла. Лепа ти ова црквица. Много лепа. Шта кажеш да је мало потпалимо?
– Немој пресветли аго, није у мене то што тражиш.
– Знамо се ти и ја дуго. Дуго ме ти лажеш. Дуго море. Е па сад нема више. Ал’ у име старих дана, даћу ти времена да се посаветујеш с’ твојим Богом шта ти је чинити. Ил’ ћеш дати две ‘иљаде дуката ил’ ће ова црква сутра у ово време огрејати моје људе.
Ага се хитро окрену, ухвати вранца за улар и вешто узјаха. Коњ поскочи ржући, пропе се.
– Чу ли ти мене попе, што ти реко’? Сутра у ово време.
– Немој пресветли аго, нема дуката овде…
Свештеник притрча, и стаде љубити скуте Турчину.
– Сиктер море стоко!
Извуче ногу из свештениковог стиска и удари га по сред лица. Поп се сручи на смрзнуту земљу.
– Ако будеш био сутра без злата, затворићу те у цркву код твог Бога кад је будемо палили.
Окрену коња и добаци још један презрив поглед на свештеника. Крену поворка за агом док пахуље првог снега провејавају. Свештеник се окрену на бок, док су му се сузе скупљале у очима. Са муком се придиже. Зубато Сунце се надвило над брдима у даљини, стварајући нестварну слику. Снег и Сунце, помисли поп. Враг и Бог су данас овде, који ли ће победити? Тетурајући се, стиже до цркве. Помилова довратак, нежно. Примаче отекле усне од агиног ударца и пољуби врата. Уђе у мрак и мирисе тамјана. Стаде пред олтар и клекну. Склопи руке и промуклим гласом од суза прошапута…
– Оче наш, који јеси на небесима…
За то време, једна гротескна прилика се спуштала са звоника. Милутин погледа у свештеника у молитви, и тихо се искраде напоље. Окретао се да види има ли неког у близини, а потом појури низ брдо испод којег је вијугао друм. Журио је колико су га кракате, несразмерне ноге носиле. Повремено би застао да узме ваздуха, али већ следећег, к’о да га саме авети гоне потрчао низ друм који је водио из села. Хитао је ка суседном селу. За неко време, видно уморан, стиже до првих кућа. Село пусто. Нигде никога. Понеки лавеж неког кера, и злокобни ветар. Стиже до високе капије, за коју се прихвати да дође до даха. Погледа око себе, не би ли видео неког да га посматра, али кад не виде никог, хитро замаче у двориште. Кућа велика, са исцепканим дрвима испред улаза. Милутин покуца тихо, и уморним гласом позва.
– Миломире, о Миломире. Помоли се, имам лоше вести.
Ништа се не чу. Кад сељак крену да покуца још једном, врата се отшкринуше.
– Па то си ти невољо, Милутине.
– Јес’ ја сам. Имам лоше вести, пуштај ме унутра.
Врата се отврише, и сељак се провуче унутра. Стајао је испред високог врло снажног човека. Од свог зидарског посла, нарастао је Миломир у највећег човека у селу. Није могао имати више од 40 година. Громадни човек га нежно ухвати за раме и показа му да седне.
– А, кад си ти то Милутине добре вести доносио? Молим се Богу свако вече да те не угледам што дуже, али овог пута ми није услишио жељу. Какве су то грдобне вести а, мој Милутине?
– Злато је у опасности!
– Каквој опасности будалетино, нема сигурнијег места, него сиротињска паорска црква!
– Тако је и требало да буде. Да злато причека годину-две, док се ага о’лади од њега… Али аги неко рек’о ди је злато.
– Како, море?!!!
Миломир скочи, и ухвати госта за крајеве дроњавог гуња.
– Шта то велиш? Ко је рек’о?
– Не знам ко, али сам чуо. Био сам у звонику, сакрио се и чуо сам све што су говорили.
– Ко је говорио? Ма причај пашче једно…
Миломир, црвен од беса, поче шамарати грбавца.
Милутин се отргну и поче на брзину причати шта се десило у горњем селу. Исприча све у детаље. Миломир се мало смири, и стропошта на столицу, која се опасно искриви под његовом тежином.
– А тако смо били близу.
Зидар промрмља себи у браду.
– Ко ми је крив што сам злато зазид’о у дувар, кад ће и дувар са златом у огањ.
– Чекај мало, не буди на крај срца, није све изгубљено.
– Макар си ми ти ту, да и тебе у неки зид зазидам, ко ме наговори да тебе послушам.
– Ма дошао сам да ти кажем, да ће ага тек сутра у зору опет доћи по злато, или да је запали, свеједно му је. А док ага дође, у цркви нема никог до оног старог попа. Можемо да злато ископамо пре него што се Турчин поврати.
Миломиру зацаклише очи.
– Па што не причаш ђаволе, да у цркви нема никог.
Миломир поскочи, узе гуњ и шубару и таман крену да се облачи, кад Милутин скочи и ухвати га за руке.
-Ма не сада, јеси ли поблесавио?! Куд ћеш у по бела дана да вадиш злато из цркве! Ноћ кад падне, тада ћемо.
– Не држи ме место. Сад би по’ито да га ископам из зида.
– Знам, и ја би, али мора се чекати. Чекали смо годину дана, можемо ваљда још мало?
Смирише се некако, поседаше за сто, и тако осташе до саме вечери. Без речи. Тишина дебела ко јутарње магле. Велики човек по рикама пребира дрвену кашику, док му из очију сипа немир. Грбавац, шмрца, и повремено затеже учкур на сукненим панталонама. У јадно доба Миломир устаде, погледну кроз уски прозор, и без речи се спреми.
– Време је, ‘ајде устај!
Две несразмерне прилике, искорачише у ноћ. Снег није престајао да пада целог дана и цели крајолик се следио. Похиташе кроз шкрипутаву белину и замакоше у таму. Милутин је с муком морао да га прати. Док би урадио један корак, грбавац би направио два, али су га мука и похлепа вукли да држи корак. Напокон, негде у пола ноћи угледаше крст на цркви. Аветињски се издизао над снегом, који је сијао на месечини. Као два вука, што се прикрадају, нечујно се довукоше до улаза у цркву. Кроз прорез на вратима видеше слабу светлост унутра. Миломир ухвати грбавца за врат и колико је тише могао процеди кроз зубе.
– Ти рече да никога неће бити.
– Ма то је само попо унутра. Немој ми рећи да га се плашиш.
На то се Миломир нацери, и тихо отвори врата. Уз шкрипу врата и тресење опанака од снега, ступише унутра. Свештеник са уплашено окрену, и зачуђено погледа у придошлице.
– Милутине? Јеси ли то ти Миломире? Не видим добро, али кад неко толики уђе овде, то мора да си ти.
– Ја сам, оче Марко, ја сам.
– Откуд ти у овај зао час?
– Зло и мене натера да по ноћи ‘одим к’о вампир. Али кад се мора, мора се.
Није ни заустио да га пита шта се десило, кад зидар својом ручердом докачи свештеника, и овај се стровали крај олтара, крај кога се до малопре молио.
– Какав је ово човек. Оставио сам га у молитви и затек’о га у молитви – рече Милутин.
– Ал’ му од молитве нема вајде. Ајде богаљу, при’вати се посла. Него морам да ти признам, да си се лепо море досетио, да све ово свалимо на Раденкове ‘ајдуке. Онога никад неће ухватити, а колико чујем, тај је пребегао у Босну. Краја му нико не нађе, што је нама у прилог.
Исцери се, и из гуња извади џачић. Извади два велика чекића из џака и пружи један Милутину. Приђоше лево од улаза, и поставише свећу на ивицу дрвене греде изнад њих. Светлост обасја зид, са којег се кезило рогато биће црних зуба са крилима. Поред њега авет у црвеном, која вилама боде људе и баца их у гротло пакла. Стотине исликаних људи, које су сподобе кидале, черечиле. Два човека се загрцнуше кад видеше призор, застадоше на трен.
– Где баш онај сликар из Смедерева, нађе да нацрта ђаволе на месту где треба да копамо? Их, руке му се осушиле. Миломиру задрхта огромни чекић у рукама. Милутин устукну и зађе иза зидара, само му нос провирује иза широких плећа.
– Шта мислиш пријатељу, ‘оћемо ли и ми да завршимо овако? – упита богаљ, који се одважи мало, те изађе из сенке зидара. Овај га погледа испод ока, ухвати га за врат и привуче ка зиду.
– Што, да се ниси уплашио од мало боје и креча?
Пусти га и презриво одмери. Док се Миломир, спремао да замахне и удари, Милутин се загледа у крилато чудо са слике. Зелено, сиво. Црних зуба и црних очију. Крила широких, повијених у страну. Дугачких кошчатих руку, са издуженим прстима, на чијим крајевима се налазиле повијене канџе. Загледа се Милутин, и виде како из црних уста сподобе провирује црвени језик, и палаца. Крикну да се крв заледила у жилама, али касно беше. Створ му узврати поглед, излете са слике, и повуче за собом и зид из ког дукати полетеше и просуше се по поду цркве. Касно се Милутин штитио рукама. Створ је био бржи и одгризе му лице у једном залогају. Богаљ пљасну на леђа међу дукате. Створ одлете према таваници и окачи се на једну од греда наглавачке. Миломир, бео у лицу, гледа, час у створа, час у Милутина. Дахће и јечи. Скупио се, погрбио. Нема га пола од оног што је био. Сакри се иза стуба, и јаче стисну чекић. Стоје тако, и гледају се. Нико се не мрда. Одмерава Милутин колико има до врата, да се покупи из ове ђавоље работе. Далеко је, створ ће га заскочити док још и не дође до врата. Створ се кезио, и палацао језичином. Облизивао се. Милутинова крв се сливала низ њега и капала по поду испод. Не може да чека Миломир, мора нешто да уради. Умири се мало, па кад скупи довољно храбрости, скочи колико је могао и похита ка вратима. Створ се баци са таванице, и таман да му зарије своје канџе у леђа, зидар вешто одскочи у страну и заклони се иза другог стуба. Вришти и псује зидар, а створ се смеје. Одјекује црква. Миломир бежи од стуба до стуба, а створ за њим. Играју око стубова. Зидар заурла на створа, овај му се плази. Замахне он и чекићем, не би ли створа ударио, али је овај много бржи. Ни прићи да га докачи. Не иде више овако. Миломир се заморио. Ако га створ још мало измори неће имати снаге ни да бежи, а камоли да дође до врата. Скупила се нека храброст у њему. Нарогушио се и све фркће на створа. Мами га. И кад осети да нема куд више, покуша да се баци ка вратима, али му се опанци оклизнуше о дукате расуте, и он се колико је дуг опужи по поду. Имао је таман толико времена да се окрене у трену кад му се редови оштрих црних зуба забише у лице, кад осети како га створ кида, кад се придружи Милутину. Тајац наста. Слеже се прашина, створа нестаде. Расплинуо се у маглу која се подви под врата цркве и неста у белини зоре. Само се један стари поп будио са главобољом. Једва се придиже на бок. Допуза до стуба и мало по мало усправи. Умал’ се није срушио кад виде два трупла без лица како се хладе на студеном поду, опточени дукатима. Приђе им, и умало не клону, кад препозна Милутиново и Миломирово тело. Заплака старац и сручи се на колена. Ридао је к’о дете, додиривао беживотна тела, не би ли себе натерао да мисли да је све ово само још један сан.
Замаглио му се вид од суза, заборави свештеник агино обећање.
Јутро се надви над селом, и он зачу топот агиног коња. Цела поворка стигла. Смеју се агини људи, док и сам ага не проговори.
– ‘Ајде попе, време дошло да те шаљем Богу на истину, или си ми пронашао штогод злата.
Заста на тренутак, спусти поглед на дукате расуте. Шакама их заграби, онако умрљане од прашине и крви. Заплака још више, подиже поглед и зајеца…
– Оче наш који јеси на небесима…
