Раван терен и чист ваздух

Милорад Пантелић, учитељ, теткица, домар и ложач у истуреном одељењу наше највеће основне школе, седео је испред кабинета начелника за образовање проучавајући шару на спољној гуми за бицикл, коју је држао у крилу. Јуче је још замолио Васу, комшију који живи одмах поред школе, иначе возача аутобуса локалног предузећа, да пође са њим када Васа крене у град да превози раднике. Васа, добар к’о хлеб, не само да је одмах пристао него је Милорада довезао право пред зграду Општине.

Тако је наш учитељ стигао на своје одредиште тачно у 5 сати ујутро, са лаганим завијањем у стомаку. Од журбе није стигао да доручкује. На сву срећу данас је среда, пијачни дан и пекара „Слобода” само што није изнела прву туру хлеба, пецива, лепиња и бурека; 300 грама са сиром исецканог бурека на лименом тањиру и јогурт били су права гозба. Милорад се и не сећа када је последњи пут јео бурек, јер у селу нема пекаре, а до града ретко иде, још није набавио нову гуму за бицикл. Можда је сад права прилика да, кад је већ на пијацу, обави куповину, само да преброји новац, ипак није планирао толике трошкове за данас.

На пијаци је већ била гужва. Простор између тезги био је закрчен гајбама и џаковима са робом. Трговци, накупци и понеки власник пољопривредног газдинства слагали су своје производе на тезге и као успут разговарали са својим пијачним суседима не би ли сазнали по којој цени ће данас ићи зелен, парадајз, паприка, кајсије или ко је шта већ донео да прода. Сви су се жалили, на скуп живот и јефтину пијацу, сушу, кишу, последњи град што је побио воће и велику пијачнину. На појединим тезгама пушиле су се вруће лепиње уз гомилицу ситно сецкане сланине и неколико кришки свеже насеченог парадајза, јак доручак за дуг дан на пијаци.

Милорад се некако орасположио. У селу је непрекидно био у школи и није имао времена да се дружи. Додуше оно мало становника села углавном је гледало своја посла. Свако домаћинство имало је и нешто земље и нешто стоке и мало времена за дангубљење. Понекад би застао да поприча са људима који пију пиво испред продавнице, јединог места за окупљање јер је село било толико мало да ни цркву није имало. Милорад, наравно, није пио јер и није у реду да учитељ седи испред продавнице са флашом у руци, само би прозборио тако по коју и чуо новости из села и околине. Највише би га обрадовало ако чује да је нека млада затруднела, очи би му засијале и мало би се исправио. Сачувај Боже, није наш учитељ некакав чудан и настран човек, него му од броја трудница зависи посао. Свака трудница, бар један нови ђак за седам година, чиста рачуница.

На самом улазу у пијацу налазио се бифе „Тезга”. Тек што је прошло шест, и Милорад одлучи да попије кафу и таман потроши још мало времена. Код начелника ће бити у 8:00, да га ухвати када буде долазио на посао. Чим је сео за сто појавила се конобарица.

– Добро јутро учитељу, па откуд Ви овако рано?

Милорад затечен, погледа мало боље у насмејано лице девојчурка пред њим.

– Николина, ти си? Ал’ ме изненади! Па откуд ти? Нисам знао да си се запослила.

– Баш ја, ма има неких два месеца како сам овде. Није лоше, плата није нека, ал’ је бакшиш добар. Него шта ћете Ви да наручите?

– Ја ћу кафу, турску, и чашу обичне воде, баш хладне воде, молим те ако има.

– За мог омиљеног учитеља мора да буде. – рече Николина и окрену се на пети.

Николина је била врло добар ђак колико се сећао. Мало је шепала из математике, али ето запослила се. Посао није премија, али колико само њих нема никакав посао. Ускоро су шољица вруће кафе и чаша хладне воде били на столу. Милорад сркну кафу и опече језик. Кафа је била јака к’о црна земља и уча помисли да би чашица домаће ракије испрала тај укус.

– Николина, – викну Милорад – молим те и једну домаћу!

– Шљива, дуња или виљамовка? – узврати она.

– Дуња, може дуња.

Чашица са ракијом од дуње је стигла и Милорад отпи гутљај па му би лакше. Задовољан, гледао је у бучну гомилу пред собом и помислио на гуму. Забринут, брзо извади новчаник. Сто, двеста… добро је 650 динара би требало да је довољно. Кафа је 90, ракија 120, а гума није више од 300 динара. Кући се ионако враћа са људином од Васе. Треба само да га сачека на истом месту у 15:30, такав је договор.

Око седам Милорад одлучи да је време.

– Николина, молим те да платим!

– Да видимо, кафа 90, ракија 120, хм… молим 230 динара учитељу. – зацвркута Николина.

Милорад заусти да каже нешто, али се предомисли и извади 250 динара из новчаника.

– Ево Николина и не треба кусур, да не буде да нисам оставио бакшиш.

– Их, хвала Вам. – цвркут је престао. За двадесет динара је довољно.

Пијаца је сад већ била спремна за купце. Све препреке у пролазима између тезги су биле уклоњене и сваки продавац је стајао код своје робе насмејан. Милорад се прошетао, питао за по неку цену, стиснуо по неки парадајз и зауставио код тезге са деловима за бицикл. Ту се продавао и алат и прибор за пецароше. Једна велика и шарена тезга.

– Извините, пошто су вам ове гуме за бицикл?

Крупни брка, власник тезге, који је управо претходној муштерији вратио кусур, мало се погури, не би ли боље погледао у Милорада.

– Милораде, јеси ли то ти?

Сад Милорад у чуду, мало зачкиљи и погледа у продавца.

– Драгане! Ја сам, него ко? Па како си?

– Е мој Милораде, исти си. По која седа и стомачић си мало пустио, али се држиш, а види мене: ћелав и 130 кила живе ваге – рече брка и прасну у смех.

– Нема те Милораде на окупљањима генерације. Људи мисле да си у иностранству. Увек си био одличан ђак и факултет си завршио. Па где си, чиме се бавиш? Јел’ ти треба гума за неки планинац, имам ове. Мало су скупље, ал’ су ко змај.

– Ма не, какав планинац. Ја волим обичне бицикле. Ова обична ми треба. Не волим да се размећем. Али си погодио живим на планини и знаш како наука, па сам морао мало у природу. – зацрвене се Милорад к’о паприка шиља коју је малочас превртао на некој тезги.

– Ако, заслужио си. Памет мора да се цени, увек кажем. То ти је само 300 динара Милораде. И дођи догодине на окупљање. Да се мало испричамо и да нам причаш како је у белом свету. – рече Драган и извади подебео свежањ новчаница у који угура и оних триста динара од Милорада.

– Видећу, ако успем да се организујем, знаш како наука. Свакако поздрави друштво. – и оде Милорад што је брже могао.

Док је ходао према Општини, Милорад се присећао школских дана и како је тај исти Драган преписивао на сваком контролном или писменом задатку. Једва је завршио основну, у средњој је догурао до треће године. Четврту је завршио ванредно и ето га сад са џепом пуним пара. Па добро, није баш све у новцу, али доста тога јесте.

У 8:00 Милорад је куцао на врата канцеларије секретарице начелника за образовање. Тишина, нико се не јавља. Милорад у недоумици таман да отвори врата, па шта буде, кад иза себе зачу глас.

– Ајд’ отварајте, видите да су ми руке заузете.

Иза Милорада стајала је секретарица држећи у једној руци шољицу кафе, а у другој чашу воде. Милорад отвори врата и склони се у страну да госпођица прође и затим уђе за њом. Госпођица Виолета, како ће касније Милорад сазнати, седе на своје место и упитно погледа у посетиоца и његову гуму за бицикл.

– Извол’те, шта сте Ви требали?

– Ја бих код господина начелника, код Јове…

– Па поранили сте, господин начелник још није дошао. Он ради тек од девет.

– Од девет! Па како од девет? – сав у чуду рече Милорад.

– Па Европа, морамо се прилагодити савременим токовима. Од девет па до три.

– Три! – чуђењу никад краја – Па зар европско радно време није до пет?

– Јесте, ал’ ја завршавам у три. Па не може начелник да ради сам, без мене.

У праву је госпођица, помисли Милорад, не може начелник сам. Није могао сам ни док је био директор наше највеће основне школе, пре две године. Тада је окупио тим младих стручњака да му помаже: помоћницу директора, организаторку наставе и библиотекарку. Милорад је и пре две године био у истом истуреном одељењу као и данас, само је тада школа у селу имала две учионице, два тоалета и још једну просторију коју је Милорад звао „зборница”. У њој је држао сва наставна средства, дневник и другу документацију, средства за чишћење школе, лопату за снег и електрични решо на ком би сваког јутра скувао кафу и тако се припремио за почетак радног дана.

Сада је број учионица преполовљен. Грана старог ораха који расте у дворишту школе је пукла и пала баш на део крова изнад учионице која се налази преко пута „зборнице”. Грана је пукла још зимус док је било снега, и остала заглављена измеђ’ дрвета и крова. Изгледа да је неколико црепова напукло јер је ускоро кров почео да прокишњава. Милорад је цео наставни процес прилагодио новонасталој ситуацији и сво троје ђака је преместио у другу учионицу и све што је могао да уради је да школски намештај нагура у угао учионице који је изгледао довољно сув и безбедан.

Одмах је Милорад јавио телефоном руководству школе и поднео детаљан извештај са молбом да се што пре санира настала штета, али добио је само разумевање и обећање да ће школа тражити од локалне самоуправе да по хитном поступку издвоји средства за поправку школе. До данас је тај проблем остао нерешен и зато је Милорад одлучио да узме ствар у своје руке и посети начелника лично.

Тако је Милорад седео пред канцеларијом начелника за образовање и загледан у шару на гуми за бицикл, почео лагано да клизи у сан. На сву срећу цвркут госпођице Виолете га трже из полусна тачно у девет.

– Добро јутро господине начелниче!

– Добро јутро Виолета, добро јутро. – одговори начелник.

– Добро дан господине Јово! – устаде и Милорад са све гумом у рукама.

– О Милораде, какво пријатно изненађење и немој то „господине”, па знамо се толике године. Изволи Милораде у моју канцеларију, а ти Виолета донеси нам две кафе и неки сок.

У начелниковој канцеларији је било више светла и Милорад седе у фотељу која му је понуђена. Гуму по први пут, од како ју је купио, испусти из руку и стави поред фотеље. Таман кад је заустио да каже зашто је дошао, Јова га покретом руке прекину.

– Знам Милораде, знам. Дошао си због гране и крова на твојој школи. Обавестио ме је твој нови директор, све знам, али не брини се, све ћемо ми то сад да решимо.

Врата се отворише и појави се Виолета са послужавником, кафом и соковима.

– Изволите и само да Вас подсетим господине начелниче у 9:30 имате састанак са инвеститорима за школу фу…

– Добро Виолета, знам, нисам заборавио. Свакако хвала на подсећању и молим Вас да ме нико не узнемирава док не завршим састанак са старим другом.

– У реду господине начелниче. – помало снуждено рече Виолета и затвори врата канцеларије.

– Е мој Милораде, видиш ли ти то, сви би хтели нешто, чак и ти. Али ти тражиш са разлогом и зато је све сређено.

– Драго ми је ако је тако, Јово. Било би лепо да школа поново буде у функцији. Ето биће и нове деце, чуо сам да је затруднела…

– Наравно да ће бити у функцији, мало другачијој, али потпуно ћемо је обновити. Додаћемо и нов тоалет, изградити котларницу у дворишту и избацити пећи, а убацити радијаторе. Ставићемо и ПВЦ столарију, ма видећеш, биће то потпуно нова школа.

Милорад само што није заплакао, мало су му очи засијале и он сркну кафу чисто да се мало смири.

– Све ће бити готово за годину дана, и травњак и ограда око дворишта, све. – заустави се начелник.

– Како годину? Мислим то је све лепо, али где ће деца за то време да похађају наставу?

– Како где? Па то двоје…

– Троје. – мирно рече Милорад.

– Добро, троје! То троје ће долазити у град у школу.

– Да ли то значи да ћу и ја у град на посао?

– Наравно Милораде. Да ли ти Милораде знаш да играш фудбал?

– Ма какав фудбал. Мени су из физичког поклањали пет да не кваре просек. Што ме то питаш Јово, није ваљда да треба да предајем физичко?

– Е па пошто не знаш ништа о фудбалу онда ћеш у град на посао, за почетак на листу па ће се већ нешто наћи…

– Чекај Јово, каква листа? Сад ми ништа није јасно!?

– Добро, полако ћу, из почетка. – Јова прочисти грло и лагано се упиљи у Милорада.

– Поред твоје школе је терен за фудбал?

– Јесте, сеоско игралиште.

– То је Милораде једино вредно у твом селу, раван терен и чист ваздух. Твоја школа је у таквом стању да може само да се сруши, а новца за нову школу нема, а нема ни рачунице. За д…, три ђака и једног учитеља – нема.

Милораду је полако постајало јасно.

– Али за школу фудбала увек има заинтересованих инвеститора и зато смо сабрали два и два и почињемо са градњом за 30 дана. Тачније са рушењем, али схватио си суштину?

– Јесам. Два и два значи да троје ђака иду у град, а ја пошто нисам фудбалер, идем на листу технолошких вишкова.

– Ето видиш да си све разумео и извини Милораде, али чуо си да имам састанак па ако немаш више питања за мене ја бих морао да кренем.

– Немам, немам питања. Све ми је јасно, ајд’ ти Јово, сад ћу и ја.

Јова оде, а Милорад збуњен оста да седи у фотељи. Виолета провири кроз одшкринута врата и мало се накашља.

– Е па време је да и ја кренем. – рече Милорад.

И даље замишљен Милорад прође поред Виолете. Ускоро је био напољу. Још мало да сачека и људина Васа ће доћи по њега, тачно у 15:30.

Када је Милорад отишао, Виолета је ушла у начелникову канцеларију да покупи шољице и чаше и угледала је наслоњену на фотељу нову новцату гуму за бицикл.

– Одлично, ако се онај не врати даћу је мом Драганчету, па нек је прода на пијаци. – уз цвркут Виолета напусти канцеларију господина начелника.

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Сатирична фикција

Бијели шешир

А посебно ме је нервирао њен шешир. Гарантујем да га није скидала ни док спава. Живјела је на трећем спрату,

Настави...

Обавештења о конкурсима