Једног дана, након што је моја врло паметна супруга научила закон давања и примања на својим предавањима о здрављу душе, догодила се невјероватна ситуација која је заувијек промијенила мој живот.
Наиме, једнога дана је славопобједно својим дугим ногама крочила у наш скупоцјен салон и рекла:
– Кренула сам, драги, од данас код учитеља који нам на врло паметан начин објашњава како је за здравље душе једнако важно знати поклонити као и поклон примити. Он се зове коуч и од данас ћу само његово знање упијати. Знаш како лијепо изгледа, а вози и врло скупа кола, што ми је знак да свједочи његовим примјером о свему томе што нама преноси.
Руку на срце тај њен коуч ми није био толико ни важан, колико сама чињеница да је након дуже времена ушла врло насмијана намјесто намргођена, не негодујући како своју Гучијеву ташну мора мјењати зато што је већ читаву сезону стара. Није да ја то нисам разумјевао, напокон, све бих учинио за један осмијех моје Даре, те је срдачно охрабрих да настави ићи коучу, већ унапријед се радујући њеним овако широким осмјесима.
Од тога дана у нашу кућу неки нови вјетар пирну и као да су се тмурни облаци незадовољства драге ми супруге, разишли.
Ја сам више времена проводио на голф теренима и аперитив баровима док је она све срећнија проводила вријеме на часовима јоге, медитацијама и код куће визуелизирала наш бољи живот, а за мене нешто потпуно ново.
Нисам је баш питао шта је то за мене још боље од овог лијепог ми живота, али у памет моје Даре сам увијек имао велико повјерење, те и ја кренух са знатижељом да очекујем то нешто ново за мене, поготово откад ми је рекла да је важно да обоје то желимо. Препустих јој се пуним повјерењем.
Како је вријеме пролазило, почео сам примјећивати промјене у нашем животу. Чињеница да је, драга ми женица, постала врло великодушна и отворена за помагање другима, довела је до тога да смо и сами почели примати много више него што сам могао замислити. Наша кућа постала је средишње мјесто сусрета јер су људи препознали њену великодушност и отвореност. Пријатељи су се окупљали, стара заборављена родбина се вратила, површни знанци и незнанци су само надирали у наш некада миран дом, и све је врвило од позитивне енергије која је испуњавала наш дом.
Тако је наш живот текао у знаку добробити свеукупне заједнице, све до те вечери када ме моја Дара уз вино поред камина изненада обавијести да је неком просјаку поклонила мој нови Шевролет. Истини за вољу, мене замало срце није издало, те сам је затечен потресено упитао да ли зна шта је урадила!?
Она ми потпуно мирно неодољиво трепћући очима рече да се опустим и све пропустим кроз себе, јер ће универзум нешто много боље донијети.
И тако док сједим у својој затворској ћелији, јер за Шевролет у мом власништву није плаћен порез, а просјак је заправо био човјек из пореске службе, схватам како је моја Дара мајстор давања и примања, као и визуелизације. Све је како је рекла.
Имам потпуно нов живот и једва чекам да видим шта је космос још боље спремио за мене, тако да ме затворска ћелија уопште не обесхрабрује. Започео сам свој нови живот, и упркос овом лудом мјесту успјевам наћи вријеме да обновим своју енергију.
Медитирам и визуелизирам своју слободу и слику себе како летим мојој Дари као супер херој преко затворског зида.
