Звали су ме у станицу. Јутрос. Због Фредерика.
Сазнала сам да је нестао и да испитују све који су га познавали.
„Немам шта да испричам”, рекла сам.
Не бих ишла да се могло избећи. Пандури су ми били на вратима, чекали су да се обучем, готово да су ме ухапсили. А све то без разлога.
„Фред и ја нисмо блиски. Да, да… Знам да се не зове тако, звучи смешно овде, на Балкану. Вероватно сам му чула право име, али сам заборавила. Фред или Фредерико, тако су га сви звали.”
Обожавао је једног уметника, Фредерика Гарсију Лорку, по њему је одабрао надимак. Сам ми је то открио. Пијан је рецитовао Лоркине стихове. То нисам поменула. Зашто бих?
„Нисмо се много дружили.”
Живели смо сличне животе, виђали мање-више исте људе. Завршили смо сликарску школу и пријавили се да обновимо мурал на главном тргу. Радили смо уз још десетину мајстора. Зар су сви сумњиви?
„Јесмо, наравно да смо разговарали. Али о обичним, свакодневним стварима. Не знам кога би то занимало. Сваког јутра смо се пентрали на исту скелу, делили десни угао мурала, како да ћутимо?”
Делили смо и кафански сто и кревет повремено, али шта то доказује?
„Не, нисмо били љубавници.”
Заиста нисмо. Било је то из доколице, без великих осећања. Седели смо и спавали и са другима.
„Немам појма да ли је припадао каквој организацији. Није ми поверавао тајне.”
И да јесте, то су тајне, зар не?
„Увек ми се чинило да га политика не занима. Нисам чула ништа о његовим уверењима…”
Уверења код сликара, па то је смешно. Можда је имао нека, али знате већ…
„Ми не састављамо памфлете нити држимо говоре. Све што поручујемо може да се види, понекад и да се опипа. Реч нам није алат.”
Ни оруђе ни оружје. Можда је Фред зато рецитовао шпанског песника. Покушавао је да Лоркиним речима изрази властита уверења. Што је стварно необично сада. Не, глупо је и помислити! Против чега би се бунио? Шта би му управо у нашем поретку сметало. Безбедни, равноправни, сити… Што је најважније, влада мир. Скупо плаћен мир, разуме се, неки би рекли и преплаћен. Ако је иједна цена за мир превелика.
„Није користио речи? Само боју?”
Како?
„Не, нисам видела мурал. Нисам га видела од прекјуче, када смо због празника сви напустили скелу. Шта се десило? Да ли је оштећен?”
Спровели су ме до главног трга, ваљда да провере како ћу се држати. Драги мој Фред! Заштитио ме је ћутањем. Нисам морала да глумим запањеност какву ни првакиња најбољег позоришта не би верно представила.
Мурал је био на месту, управо онакав каквог смо га прекјуче оставили – целовит и на корак од довршавања. Једино што је био допуњен на необичан начин. Средишњи мотив, дрво које је симбол нашег града, као и безброј детаља, прекривала је нова боја. Умирујућа, ведра, а на понеком месту силна и дубока, није ми деловала одбојно, па чак ни страно, иако је никад нисам видела.
„Да ли је то…”, заустих.
Пандур ме шибну погледом тако да сам сместа разумела да не треба изговарати име боје, која од одумирања интегралног биљног света, ни на једном сликарском делу није употребљена.
Први пут сам је данас видела, а дошла ми је некако позната. И дивна. Једва сам, свесна да зурење доводи у питање мој положај, склонила поглед са мурала. Сутрадан га већ неће бити, али не марим. Није ми жао труда који сам уложила. Ни за забрањеном бојом живота не жалим, остала је у мојим очима. Зелено, волим те, зелено!
