Просветљена историја лежи испод вечите борбе за премоћ између сила технологије и магије. Тутњао је потиљком потмули бол. Осећао је песак под шакама… Унутар матираних чизама надраживали су га сићушни псамити. Покушао је да устане. Дезоријентисаност му забриди кроз кичму. Промукли одјек дробио је Хаклеров ум. Барјак црн кô ноћ… Чујем топот копита… Борбена кочија? „Неком типу је сасут оквир у груди!” Неми стих почива на плочнику… Браћу односе куршуми! „Хаклеру, бомаyе! Хаклеру уби’ га!” Улични пси… Лажу себе у себи. Па, и ја сам само уиграни хулиган. Хохштаплер… „Дрхте руке, брате мој…” Лобања бела кô зора… Суза паде на суву земљу, задрхта једна од многобројних тетоважа на грудима. Бог ми суди…
Лежао је. Давно изгубљене слике промицале су под трептајима удаљене ЛЕД неонке. Живот ме ставио у строј. Сваки дан исто. Како отворим очи дижем форму, спрему… „На готовс!” Учен да, кад чујем корак трупа, будем свестан да сам мртав. „Ми смо герила!” Дефанзивци. Главе ошишане. Униформа, назирао се обрис заморног даха пред носом док је слабашно опипавао на десном боку нож, лампу и, на бутини, футролу са глоком. Одрастао сам на асфалту. На маргинама јурио снове, напрезао се непомични Хаклер док су му духови прошлости блистали у зеницама мешајући се са фантазијом садашњости. Летео сам до врха. Гледао краљеве и принчеве… Кула од карата се срушила. Ипак, постадох ас у овој игри пуној жандара. Оставио прошлост иза. Зној се сливао слепивши се с подливом. Ал’ кô да сам проклет… Ништа не помаже. Доврага пропала младост!, надирала су сећања у угловима Хаклерових капака. Стојим на терену за баскет… Љубим је. „Морам поћи…” Одлазим без поздрава… Свако лети своме јату. Цимнуо се телом, окренувши се на трбух. Нема предаје док ме драги Бог не узме!
* * *
„Хеееј, верни другари! Песна запејте, мене спомнете…!”, крештави хор тенора се, док је у позадини тарлабучио радио, орио Задужбином – маленом кафаном која је красила бескрајну, усијану земљурину без растиња и бусења; негде између бункера, снајпера, транспортера на барикади и ђавољих знакова који су немо вриштали No passaran!
„Ај мало тише сад…”, нареди Матори појачавајући бежични бубањ времена. „На данашњи дан, пре шест година, 2170. на Земљи је проглашено ванредно стање због несташице воде. Црна статистика до сада показује 8,6 милијарди преминулих, и 1,4 милијарде расељених лица. Подаци УН говоре да ова Велика суша прети да…”, не могавши више да слуша вести, Баор звонко поче тестерисати ваздух криглом: „Безимене, ледене бројке… Кажу да ће нам све по списку… тај, нови поредак.” Потврђивао је главом Сараган за шанком: „Прича се да су ушли у сваку пору друштва…”, објашњавајући то давно решеним тајним уговорима. Сви забрундају у знак слагања. „Ко зна шта крије та архива…”, дода Цокула заверенички, дајући шлагворт Сарагановој хипотези о закопаним лажима, дилу и намештеној игри. „За многа поколења биће то строга тајна”, закључио је Цокула. Гамби се лакрдијашки раскези: „Каква ревизија злочина на немогућој поставци!” Прасну кикот. „Еј, то није политички коректно”, Баор сарказмом допуни ову микроутопију смеха.
„Прво ће нас уништити сопствена похлепа”, промумла маркантни глас поред чаробне кутије. Сви заћуташе. „Запамти”, јачао је интензитет, „све је panta rei. Само је служба увек ту.” Командир Матори – заповедник Синајских Меџаја, балканског специјалног одреда унутар покрета отпора против анархо-еквалистичке диктатуре у Европи. Одавно је Матори осетио одрешене руке сердара, крваве до лаката, који закулисно владају пацовским каналима вечитих градова. Нико не зна ко спада под чију шапу. Убијају и муче кроз све облике друштва. Нема правде за грешника без гарда… Уосталом, несрећа је ту, пред вратима. Пршти рат који не поштује ни мртве, а скрнави куће, спаљује светиње… У убилачкој помами XXII века унутар пећина зује генератори и молитве. Ко ће кога надјачати… Ипак, знао је Матори да његова тристоћудна хајдучија, окупљена са свих страна, јесте пробрана и одана роба.
Послушну тишину запара Цокулина пошалица да ће свима доћи главе четврта фаза неког лунарног система! Смешио се командиров оседели, каубојски брк док је прелазио погледом преко својих вицкастих сабораца које су пркос и дишпет према мучној судби довели у тајну легију, стационирану у ову настањену египатску пустош. Лако је бежати умом кад настане хаос, вратио се командиров брк у жилаве ивице угледавши замишљеног командоса у ћошку, који је био тајна за цео одред иако је у служби већ три године. Надимак, понет из Београда, оправдавао је његову импровизаду живота. Хаклер. Штуро се знало о њему. Само да је био познати репер и пропали гимназијалац. Но, његова знања су превазилазила дилетантизам, те је Хаклеру додељен деликатан задатак у сфери парабологије – младе дисциплине настале 2126. кад су у Мађарској ухватили сигнале из космоса, те се сви сетили Вангиних предикција. Парабологија, као грана футурологије, позајмљује теме и методе из трансхуманизма, антропологије, књижевности итд; а изучава предсказања и стара предвиђања не би ли стекли увид у узвишену истину и упозорили цивилизацију на могуће хиперкатастрофичне сценарије. Последњих месец дана, Хаклер је анализирао записе чешког египтолога Мирослава Барте, из XXI века, о пророчанству у гробници античке краљице Кенткаус III.
Матори је сео наспрам Хаклера. Радио је крчао о сазнањима преговора Земље и колоније на Марсу која постаје нуклеарна сила те тражи независност; затим о проценама политиколога да ће морске колоније, услед осигуравања ресурсима, постати потпуно независне од копнених људи… „С времена на време, схватим да времена нема. Ђаво се залеће…”, равнодушно се осмехну Матори. Хаклер је ћутао загледан у тетовирани скуп тачака и цртица на командировим трошним шакама, украшеним хематомима и модрицама које су ови специјалци попут ордења бројали. Даље, према подлактици и рамену, ређале су се шаре стихова, скарабеја, Хорусовог ока и Анка. Ове тетоваже нису уметничке, већ вид идентификације, чина и пасоша меџаја још од древних времена. Означавају припадност одређеном племену, касти, класи или религији. Тако је и сада. „Ђаво је однô шалу… Сви већ зову своје богове”, осећао је Матори тмурне Хаклерове речи, „Људи увек мисле да је сада другачије, да смо ми другачији, а нисмо. Не разликујемо се од предака.” Командирове очи се замрачише. „Можда је могло другачије”, покајнички одговори Матори иако је знао да су глобални сукоби малих држава, у које се велике силе не мешају, почели 2123. кроз протесте, молотовљев-коктеле, ратове, и да ће, по свему судећи, и завршити кроз злочине, кризе, гробове, костуре, уз беспомоћне и болесне… „Ал’ није. Сва пророчанства кажу да ће популација бити скоро збрисана”, стрељао је Хаклер отвореношћу. „Можда ми јесмо диносауруси. Врста која пролази… И можда живимо у својим сновима”, није било флоскуле која је могла изразити командирову бол. „Ја опет излазим на црту”, показао је Матори палцем на врата. „Одувек је било тврдо… Али”, пипнуо је кажипрстом аркаду, „у глави је мирно. Море, и комадић плаже. А човека без душе пре ће залутали метак него истина да пронађе.” У дубини себе, негде у неком од најмрачнијих кутака подсвести, Матори се ипак, лицемерно, у потаји, сложио са Хаклером.
Покрај прозора Цокула је сањиво пратио звезду падалицу изнад гета, док је Чвеја, залупивши вратима, викао: „’Ајде разумијем, сломиш водокотлић у кафани, п’јан си. Схватам и да свјетло удара у очи па сломиш сијалицу. Али што не знаш пуштит’ воду за собом, а знаш оставит чесму да тече мајку ти ненормалну?!” Букну гласан смех кад Гамби одговори да он није алхемичар. „Готово, ево зора ће…”, зевао је Цокула пропраћен промуклим зујањем с обзорја које га у следећем трену баци на под, покривши му тело срчом. Суперсонично пробијање звучног зида сравнило је пустињске дине. Проламала су се звона у паници. Дигни мач анђеле, видиш ли шта раде?
* * *
Црне рупе у глави градиле су стварност. Као да је цео живот сањао, сад се пробудивши, Хаклер је јасно спазио трепераву светлост којој, препуштен инстиктима у суровом тренутку, пође у сусрет. Сенке су га пратиле. Вребају прилику, опомињао се док је пузао користећи бол као мотив. „Време ти цури кô пешчани сат…” Видео је Хаклер пред собом светлосну приказу. Тот? У неверици се Хаклер борио за дах узвраћајући: „Док друге оријентације оперишу унутар временског хоризонта, судбина је изван њега.” Прозирна илуминација Тота одмеравала је рањеника у прашини. „Ти, роб, који слеп и бос хода, који је идилу помео хаубицом, иза ког остаде голет… сматраш да није могуће одредити кад ће се коначни узрок бића манифестовати?”, смешио се Тот озлојеђено. „Судбина даје осећај ултимативног завршетка на основу ког се оријентише живот. Она је бесконачност која одређује коначност”, одзвањале су Тотове речи. Можда је ово све обмана тела на умору? Осветнички се Хаклер насмеши због овог валцера на месечини. „Значи”, Хаклеру се мутио вид, „ако прихватимо колапс као чињеницу, схватићемо то као део природног тока? Један од потребних корака који воде ка ‘ускрснућу’? Онда можемо да урадимо нешто по том питању…”. Тот се сложи да је тако некад требало да буде, али сада…
Немоћ је превладавала Хаклеровим телом. Ум се борио са душом. Успео је да изусти још bona mors за мене, пре него што му је душа однела посвету. Камен паде са срца као на папир суза. Пред Хаклером прохуја граница свемира коју крилоного пролети, те се освести иза кулиса васионе. Наше бесконачје величине је фотона оивиченог у зеници азурног ока. Честица, омеђена милионима светова и дензитета, у копреном, безименом бледилу које људи желе да спознају. Против је око 40 одсто припадника расе. Тас превагну. Људи одлучују да пређу границу. Вакуум се испуњава… Антиматерија? Не, нултитрон? Плазма се изобличава. Тмина нас попут чврсте гумице орно брише… Свака боја нестаде за трен. Црвена, плава и жута постадоше измешане, црне и сиве. Све ишчезле у бујици. Растопиле се. Бројим, све нас је мање, и мање… Наш микрокозам нестаје. Човек учи болно споро. Зашто је наука важнија од истине?
