Сто једну годину после

22. април 1919. Научнo-истраживачки институт у Хјустону…

Научници, Стивен и Марк, су два дана безуспешно покушавали да отклоне квар на машини за брзинско, дубинско замрзавање која им је била неопходна да би наставили пројекат замрзавања и одмрзавања људи. Радили су са мањим паузама и били већ на ивици снаге.

Марк је рекао Стивену: „Пробаћу да урадим још само ово што ми је сада дошло на памет мада ми делује помало смешно. Можда нисмо обратили довољно пажње баш на те просте ствари. После тога идемо кући да одморимо и наставићемо сутра. Ја сам баш преморен!”

„Добро Марк, и ја сам веома уморан”, одговорио је Стивен тихо.

Марк је ушао у машину, поглед му се зауставио на једном делу уређаја који до тада нису прегледали, погледао га је пажљиво, заврнуо неколико олабављених шрафова, насмејао се због тако бизарне ствари коју нису видели и одједном се зачуло брујање мотора.

Он је поскочио од среће: „Стивен, Стив, прорадило јеееее!”

У том тренутку је случајно гурнуо врата која су се аутоматски затворила. Осетио је само благу језу и како почиње да се леди. За неколико тренутака претворио се у ледену фигуру и тако игром случаја постао део експеримента.

Стивен је за то време прикупљао папире и паковао у картонску фасциклу jер је волео уредност изнад свега. Тргнуло га је брујање мотора и када је видео шта се дешава само је понављао: „О, мој Боже! О, мој Боже!”

У два џиновска корака је скочио до тастера који је почео брзином светлости да врти године за одмрзавање од оног момента када су се врата затворила. Притиснуо је тастер и зауставио га. „Хвала Богу стигох на време!”, а онда је пребледео у лицу и понављао: „2020. година, 2020…”

До краја свог радног века покушавао је да рестартује годину на тастеру. Њему није успело, али је уредно написао све што је потребно да, када за то дође време, онај ко буде радио ту може да одради одмрзавање и да без већих проблема Марк изађе из замрзнутог стања после сто једне године. Маркова супруга и деца су редовно посећивали институт, надали се да ће се њихов Марк вратити. Свака посета је остављала све мање наде, али и слике деце које расту из године у годину, а њихова мајка полако стари. Стивен је све уредно слагао у албум са фотографијама. Деца су кренула одавно својим путем, а њихова мајка је кроз двадесетак година преминула живећи до краја живата у нади да ће јој се супруг ипак вратити.

Године су пролазиле, пролазиле… Многи научници су покушавали да прекину ово замрзнуто спавање раније. Ником то није успело. Прође и двадесети век. Почетак двадесет и првог века, технологија напредује из дана у дан, или боље рећи из сата у сат. Обични људи просто не могу све да испрате. Али и они научници у Хјустону, ма колико се трудили, нису успевали да ураде ништа док за то није дошао прави тренутак.

* * *

22. април 2020. Научнo-истраживачки институт у Хјустону…

У институту све врви као у кошници јер се педесет година овај дан прославља као Дан планете Земље. Једино што разликује досадашње активности у институту је то што су сви уста и нос покрили маскама. Ковид 19 је заробио целу планету, али се и даље тражи решења за све оно што су људи својом небргом учинили овој нашој дивној Земљи. Направљен је и филм како је планета полако од оазе зеленила постала велико сметлиште прекривено отпадом и пластиком и како је све у трену зауставио малени вирус. Томас је позивао на разглас научнике: „Пројекција филма почиње за сат времена у Белој сали. Молим све у институту да са маскама на лицу буду у сали на време и да направе прописану дистанцу приликом заузимања места и седну само на столице које немају знак забране”.

За то време млади научник Брандон се веома узбудио. Дошао је дан који чека већ пет година. Морао је много тога да научи. Свих пет година од како је почео да ради студиозно је проучавао све Стивенове инструкције и чекао спреман. Срце му је убрзано куцало, а он је полугласно понављао кроз маску себи у браду: „Брандон можеш ти то, можеш!”

Све је урадио по Стивеновом упутству, почело је одбројавање: 10, 9,… , 1, 0 и Марк се полако почео мицати. Врата су се већ отворила и Брандон га је дочекао срдачно: „Добро дошао назад!”

Избезумљени, управо одмрзнути човек је у неверици посматрао около, а посебно човека пред њим са маском на лицу. Тај човек му је прво дао маску и визир да стави, помогао му је око постављања, па су мало поразговарали држећи дистанцу, а млади научник му је укратко објаснио шта се све десило за ово време које је прошло, а није заборавио ни да му покаже албум са сликама његове породице. Док је прелиставао албум са фотографијама сузе су се нечујно сливале низ његове још хладне образе.

Тихо је изустио: „Хвала ти Стивене што сам бар на овај начин успео да видим одрастање моје деце.”

Када се још мало прибрао млади научник му је објаснио шта се сада тренутно дешава са вирусом. Позвао га је да погледају и филм који почиње за десетак минута. Радо је пристао. Био је изненађен филмом у боји, а још више оним што је у филму видео. Почео је да гута сузе када је схватио шта се десило са нашом планетом док је он био замрзнут.

Белом салом се проломио урлик рањеног лава: „Јаооооо, шта сте ово направили од наше планете? Па ми другу немамоооооо!”

Брандон га је нежно ухватио под руку и извео из сале. Требало је добрих пола сата да се Марк поново смири. Када су јецаји престали, Брандон му је понудио да пођу на ручак јер је сигурно гладан али му је објаснио да има врло мало ресторана који раде због светске пандемије.

На улици је тек доживео шок оним што је видео, тешко је дисао тај загађен ваздух, па су брзо ушли на ограђену терасу првог ресторана који је радио и на који су наишли. Дуго су причали, млади научник му је много тога објаснио док им је стигла храна коју су наручили. Наставили су да разговарају у паузи између два залогаја. Марк се мало смирио, покушао да ужива у храни мада му то није баш полазило за руком јер се много разликовала од хране коју је јео пре стотину година и коју је запамтио.

Одједном је побледео, заколутао очима и глава му се нашла у полупразном тањиру. Чула се Брандонава вриска, гости за суседним столовима, постављених на прописану дистанцу, су поскочили са столица. Лекар, који се затекао на ручку у ресторану, само је могао да констатује смрт. Посумњао је на тровање, а можда и на корону.

У полицијском извештају је писало да се не ради о убиству, а у налазу аутопсије стоји да је до смрти дошло због тровања отровима који су се нашли у храни, води, ваздуху али да се не ради о убиству. Количина отрова у намирницама, води и ваздуху за некога ко их је после више од једног века појео, попио и удахнуо била је смртоносна. Још и вирус!!! Људски организам се постепено навикава кроз стварање отпорности на мале количине унесених савремених отрова (пестицида, хербицида, нитрата…) генерацијама, а ми њима уништавамо и себе и земљиште и воду и ваздух!

Марков организам није могао одједном да прихвати толику количину отрова и вируса!

* * *

Људи, ма колико себе сматрали „разумним” бићима, својим неразумним активностима ову нашу планету неће моћи да оставе својим потомцима у оном дивном зеленом и чистом издању каква је постојала на почетку ове приче. На путу су да планета, од пре стотину година, за наша покољења постане научна фантастика.

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Егзистенцијалистичка фикција

Вечера за идиоте

Професора сам упознао сасвим случајно. Мислим да је била у питању нека досадна вечера на коју смо обојица били позвани.

Настави...
Свемирски хорор

Слободан пад

Роберт Свифт, доцент на МУПН-у[1] – одсек за егзобиологију, већ дуже време је гајио ту сумњу да су наредник Kилмистер

Настави...

Обавештења о конкурсима