Звук се разлеже празном зградом:
ДУМ! ДУУМ!! ДУУУМ!!!
Последња жена на Земљи панично се тргла из сањарења и оборила књигу коју је држала у крилу. Уставши, укочила се у месту. Дуго није могла да разабере шта је то чула. Било је ван сваке памети да је то оно што јој се чини да јесте. Звук је био у исто време и тако познат, али и тако непрепознатљив у свету на који се навикла, који је почела да назива домом. И након пар, или пар десетина мучних откуцаја срца, куцање на вратима се поновило. Није било сумње, то је било куцање, лупање, ударање. Одзвањало је празним ходницима, одјекивало пустим просторијама, сваким треном гласније и злослутније. И како се лупа извана појачавала, тако је њено бѝло замирало. Коначно је препознала звук, и пред њом су се отворила два света.
У једном је имала девет година, дан је, близу поднева, и њен отац лупа на врата. Знојав је и рашчупан. Из неког разлога почели су да се закључавају изнутра тих дана, а њој су бранили да иде у школу. Било јој је помало чудно, али и добродошло. Није било цртаћа, али је имала књиге. Сећала се његовог изгубљеног погледа и дрхтавог гласа којим говори њој и мајци да морају да крену док није стигло и до њих. Потом се, као на траци, нижу гужва, људи једнако мутних очију, бес и очајање, вика, ударци, цика, вриска и плач, воњ зноја и страха, гримизна флека на кошуљи њеног оца и десетина других, те бекство у брда изван града, што даље од путева, још увек у гомили, још увек невољни да се одвоје једни од других, још увек трпећи највише штете једни од других, и опет бес и очајање, вика, ударци, цика, вриска и плач, и опет мутни погледи и мрачна лица. Сећала се збега, и тамних облика у тмастој шуми, са очима попут језераца згуснуте тмине. Нешто их је ловило те ноћи. Касније, вукови много већи од нормалних и медведи са крвавом пеном на зубима су приморали малобројне преживеле да се врате у градове. Тамо су се променили до непрепознатљивости.
У другом је неко… нешто лупало на врата. Није ли се неки од тих облика осмелио да напусти шуму и уђе у град? На крају крајева, и сâма шума је продирала у предграђа, изваљивала банкине и пузала уза зидове. Не, глупости, зашто би куцало? Јер ово је било управо то – куцање, као у најнормалније доба.
Тада је приметила да се смркло. Сенке су се издужиле, и ходници и нише болнице у којој је начинила себи дом и тврђаву попримили су боју вековне маховине на каменим зидинама. Устрептала, кретала се кроз тај предео налик катакомбама да види какав то створ нарушава њену самоћу грађену седамнаест кратких година, ко је тај гавран долепршао да буди духове из прошлости.
Погледала је кроз прозор, и у смирају сунца угледала човека. Није било сумње, то беше човек, а не звер. Измршавео, избледео, погурен, а ипак човек. Без даљег ломљења отворила је врата и пустила човека унутра.
Кад је завршио с њом, похарао је залихе и оставио њено изубијано тело гавранима који су једини још обитавали близу остатака човечанства.
