Дубоко у сенци старе куће на крају села, на прозорима прекривеним прашином, огледало је стајало у углу мрачне собе. Било је окрњено по ивицама и покривено танким слојем магле. Говорило се да је кућа припадала госпођи Вери, усамљеној жени која је нестала пре двадесет година под мистериозним околностима.
Те вечери, Милица и њене две пријатељице, Ана и Јелена, одлучише да уђу у кућу на изазов.
„Само ћемо погледати и изаћи”, рекла је Милица кроз смех, али у њеним очима се назирала сенка несигурности.
Чим су закорачиле унутра, тишина је постала готово опипљива. Плоче пода шкрипале су под њиховим корацима, а мирис влаге и трулежи испуњавао је ваздух.
„Гадно место”, рече Ана, стежући рукама рукаве своје јакне.
„Хајде да видимо то чувено огледало”, насмеја се Милица, глумећи храброст.
Пронашле су га на крају ходника, тик испред старих дрвених врата. Огледало је изгледало као обично старо стакло, али кад су пришле ближе, Ана примети нешто чудно.
„Зашто наших одраза нема?”, прошапутала је, закорачивши ближе.
„Не лупај”, одговори Милица, али и сама је приметила исто. Њихов одраз је недостајао. Уместо тога, у огледалу се назирала нејасна фигура у сенци, као да неко стоји у мраку иза њих.
„Јелена, стани иза мене”, рече Милица.
„Ја јесам иза тебе”, зачу се Јеленин дрхтави глас из ходника.
Милица и Ана се трзнуше, погледајући преко рамена. Јелена је стајала неколико метара иза њих. Али у том тренутку, фигура у огледалу се покренула. Полако је подигла главу, откривајући лице које није припадало ниједној од њих. Било је то старо, избраздано лице, са празним, црним очима. Усне су се полако разукле у злокобан осмех.
„Напоље! Одмах!”, повикала је Ана и залетела се ка излазу.
Милица се осврнула још једном и видела како стара жена у огледалу изговара речи које није могла да чује, али их је разумела:
„Ваша имена су моја сад.”
Врата су се нагло затворила пред Аниним лицем. Ударила је у њих целим телом, али као да су постала од камена. Панично је вукла кваку.
„Отвори! Отвори!”, викала је.
Милица је покушавала да јој помогне, али хладан ветар је прошао поред ње. Нечије руке нежно су јој дотакле врат.
„Не осећаш ме, али ја сам ту”, зачу се шапат близу њеног уха.
Милица се окренула и видела своје лице у огледалу, али није се померало истовремено с њом. Њен одраз је стајао непомично, а у њеним очима сада су биле две мале, црне тачке, исте као код оне старе жене.
„Ово није стварно, ово није стварно”, понављала је, али глас у њеној глави више није био њен.
Јелена, која је још увек стајала на крају ходника, гледала је у све то са ужасом. Хтела је да трчи, али ноге су јој биле као од олова. А онда је огледало, као да је од воде, почело да се таласа. Руке са дугим, кошчатим прстима испружише се кроз стакло и зграби јој рамена. Врисак је одјекнуо кроз целу кућу.
У трену кад је Милица покушала да дохвати Јелену, она је нестала у огледалу као да је прогутала вода. Њено лице се појавило на другој страни стакла, ударајући песницама изнутра, очи јој беху пуне ужаса.
„Извуците ме! Милице! Милице, молим те!”, вриштала је, али њен глас је био пригушен, као да долази из дубоког бунара.
„Држи се, Јелена!”, викала је Милица, али све што је могла видети био је Јеленин ужаснути израз пре него што ју је мрак са друге стране прогутао.
Тишина.
Ана и Милица су дрхтале једна поред друге. Тихо су се погледале, уплашене да направе било какав звук. Али онда су обе зачула оно што ће памтити до краја живота.
Тихи, понављајући шапат из огледала:
„Ми смо ту… Видимо те… Видимо те…”
Изашле су из куће без освртања. Ана се зарекла да никада неће више крочити у то село, али Милица… Милица је имала проблем.
Те ноћи, у свом стану, села је испред огледала у купатилу и спустила главу. Хтела је само да опере лице, да се смири. Али кад је подигла поглед, њено лице у огледалу није следило њене покрете.
Оно је и даље гледало право у њу.
„Отвори врата”, прошаптало је њено лице из огледала. „Само отвори врата.”
Милица је тргла поглед, али шапат је остао. Чула га је у својој соби, у ходнику, чак и у тишини ноћи.
Те ноћи, врата купатила су се отворила сама од себе.
