Радослав и Милијана су били свежи родитељи. Како су обоје имали дугачка традиционална имена, својој ћеркици су наденули име Ана, желећи да буде кратко и разумљиво на свим језицима. Радослава су углавном сви звали Рале, укључујући и Милијану. Она је, са друге стране, имала прегршт разних надимака: Миља, Мила, Лили, Јана… али за њега је увек била само Маца. Ословљавао ју је са „Мацо” још од тренутка када се први пут нагнуо ка њој да је пољуби, на тротоару испред зграде у којој је живела, допративши је до куће после дуге вечери у ресторану. Рале и Маца су имали Ану, која је увек била само Ана. Међутим, велику битку су борили како би Ана уопште дошла на свет. После две године безуспешних покушаја, одлучили су да пробају са вантелесном оплодњом. Терапије, аспирације, трансфери… Терапије, аспирације, трансфери… Никако није ишло.
На наговор њиховог венчаног кума Дарка, који је за ту клинику чуо ко зна где, одлучили да оду код извесног доктора Малисића, специјалисте за вештачку оплодњу. Клиника је била недалеко од Пирота, у правцу ка Црној Трави, у не тако великом планинском селу, али врло удаљеном од градске буке и стреса. Доктор је имао посебан приступ: сагледавао је процес и окружење као једну целину. Инсистирао је на томе да његов процес мора у целости да буде обављен у његовој клиници, иако траје неколико недеља. Клијенти су му долазили из целог региона.
Првобитно им се није одлазило на клинику. Била је далеко, процес дуго траје и прилично је скуп. Данима су већали шта да раде и на крају су љубав и потреба за потомством превагнули. После вишечасовног разговора, једне вечери су пресекли и донели одлуку да ће ипак пробати. Недељу дана касније, када је све било уговорено и спремно, сели су у своју Тојоту и упутили се ка клиници. Неколико сати касније су стигли. Сунце је јако сијало, иако је пролеће тек почињало. Маца је била одушевљена пузавицом, која се спуштала низ округле жардињере поред којих су пролазили, ушавши у двориште клинике. Необично лепи цветови јарке црвене боје отварали су своје латице, густо поређани дужином целе лозе. Испред улаза их је дочекао др Малисић са главном медицинском сестром. Представила се као Хелена и напоменула да могу да је зову по имену. У рукама је држала огрлице од оног истог црвеног цвећа и обома им ставила око врата. Цветови су имали јак мирис, а њих двоје су убрзо почели да се осећају чудно, као да су били омамљени, али су то приписивали дугом путовању. Доктор их је поздравио, а сестра спровела ка соби, у којој ће провести наредних неколико недеља. Милијани су посебно биле интересантне фотографије срећних парова, који су претходно боравили на клиници. Свака у раму од осушене лозе, одавале су осећај склада са природом и уливале поверење да процес функционише. Рале је приметио да сваки пар са слике носи исти венац око врата и за његов укус је то било превише цвећа, али због љубави према својој Маци је одлучио да се само препусти.
Сестра Хелена их је довела до њихове собе. На свим вратима у ходнику је писало нешто другачије, а на њиховим вратима су биле урезбарене речи SANGUIS SITIENTI, AETERNUM CASTAE. Обриси лозе увијали су се око појединих слова.
„Јоој, ово је баш слатко”, прокоментарисала је Милијана натпис на вратима. „Шта значи?”
„Мир и срећа за дете и вас, али је написано на латинском”, одговорила је Хелена кроз умилни осмех.
Нешто се Ралету није уклапало како треба. AETERNUM му је запало за око, јер је превише подсећало на Eternity, енглеску реч за вечност, а никакве вечности у преводу није било. Макар не у Хеленином преводу. Међутим, није даље обраћао пажњу на то, јер латински није стварно познавао и није хтео да се уплиће у глупости око некаквих речи на вратима…
Да је само знао да је право значење речи било „Крви жедна, заувек чедна”, али на натписе наредних недеља више није ни помишљао.
Дан за повратак кући је брзо дошао. Према тврдњама др Малисића, процес је успешно завршен и Маца је сада у другом стању, премда се она уопште није осећала тако. Проведене недеље и недеље на клиници су им обома већ биле у магли, као неко давно сећање. Желели су да иду кући. Хелена је замолила да их фотографише и уз велике осмехе су, наравно, пристали, а затим сели у своју Тојоту и кренули назад своме дому. Тек на бензинској пумпи, касније на магистрали, када су стали да сипају гориво, Рале је приметио неколико цветова јарке црвене боје на задњем седишту. Покупио их је и бацио у ђубре, видно збуњен и изнервиран одакле су се уопште нашли тамо.
Недеље су пролазиле, а убрзо су почеле и Мацине јутарње мучнине. Затим све већи и већи стомак, отекли зглобови и све оне недаће кроз које трудне жене пролазе. Чекали су девојчицу, а Маца никада није била срећнија! У свет око себе је, сваким даном све више и више, исијавала своју лепоту и доброту. Ралетово велико узбуђење није заостајало. Није знао где ће пре од својих планова за све што ће радити са својом ћерком. Чак јој је већ купио два кућна љубимца: Цврлета, малу златну рибицу, и морско прасе, сиво-белог пуфнастог глодара, коме су дали име Пегаз. Живели су у двособном стану, а спаваћа соба је већ имала све спремно. Тиркизно плава колевка је стајала поред њиховог брачног кревета, са Мацине стране. У дну кревета, код ногу, комода, а на њој подлога за пресвлачење беба. Пелене, креме и остале бебеће ствари су уредно били послагани у комоди. Рале се побринуо да све буде савршено за његове девојке! Додуше, мало се намучио да уклони пузавицу око прозора, која је некако нарасла до првог спрата. Није му баш било јасно одакле она ту, али није ни било важно, све је исекао.
Деветог дана, у деветом месецу трудноће, тачно у девет часова ујутру, родила се Ана! У породилишту је све било како треба, порођај природним путем је глатко прошао, а Ана добила чисту десетку! Тако је и одрастала. Била је срећна беба са још срећнијим родитељима и два мала љубимца. Ана је имала изразито плаву косу која није расла брзо, али је зато расла у свим правцима. Стално разбарушена плава, паперјаста коса и тамно браон, скоро црне очи, чиниле су је неодољивом. Осим када би била гладна или мокра, Ана се увек смејала. Толико је среће доносила својим родитељима и целој породици. Сви из комшилука су је волели. Како је одрастала и учила да хода, често се играла на травњаку испред зграде. Имали су среће са тим травњаком, јер је испуњавао многе услове за Ану: трава је била мекана и могло је да се пада, било је удобно за седење, занимљиво за чупкање, а на неколико места су расли прелепи цветови јарке црвене боје. Ана је обожавала то цвеће и често би по неки цветић понела са собом. Као већина мале деце, родитељима је постала главни будилник у кући! Током ноћи је лепо спавала, али сваког јутра, са осцилацијама од можда неколико минута, у 7 часова се будила и усправљала у својој колевци. Ана је уживала да се љуља стојећи. Рукицама би се ухватила за оградицу, а затим усправила горе. Држећи се све време, ногицама и гузом се мрдала напред-назад, а са њом и цела колевка. Онда би мало скакала, па се опет љуљала и на све то испуштала гласове „ааа, гее, мее”, зовући и будећи своје родитеље, уз широки и прелепи осмех, показујући зубиће којих је имала по неколико на свакој вилици. Родитељи би је, затим, пребацили код себе у кревет на још неколико минута мажења, пре него што Рале устане и крене на посао.
Било је то једно обично поподне, седмог марта, у шест часова поподне. Рале се кући вратио са посла нешто касније него обично. Маца и Ана су дремале у великом кревету. Била је тишина, а сада већ касни ручак, спреман у рерни. Кренуо је ка тоалету да опере руке и угледао малог Цврлета како плута по површини воде.
„Ехх… штета…”, кратко је прокоментарисао себи у браду и наставио ка тоалету, већ имајући у плану да ће се рибицом бавити после клопе. Задржао се неколико минута у тоалету, а затим кренуо ка кухињи. Још једном је бацио поглед ка Цврлету, међутим, није га више било у лоптастом акваријуму. Сигуран да у тренутку само не види добро и да је у питању некаква игра сенки и преламања светлости кроз воду, наставио је ка кухињи и свом ручку. Ана се прва пробудила и допузала до дневне собе, а одмах за њом је дошла и Маца.
„Стигао си, љубави. Јел све било ОК данас?”, питала је Маца свог супруга.
„Ма да, све је било стандардно… него, чекај, где је Ана? Узми је, молим те…”, мало се спетљао Рале, покушавајући да доврши залогај и у исто време каже Маци да је Цврле угинуо и да склони Ану да га не види.
Маца се окренула ка Ани и направила корак, а затим нагло застала. Заледила се у месту и стомак јој се увезао. Мучнина, вртоглавица, страх и хладан зној су јој преплавили тело, а срце је почело јако и убрзано да лупа. Рале је приметио да се занела и скочио са столице да је заустави да не падне. Погледао је ка Ани. Ана је обезглављено тело Цврлета држала у својој левој руци, док је кажипрст десне руке гурала унутра. Органи мале рибице су јој цурили по крилу. Седела је у турском седу. На бради је имала неколико капљица крви и видно је нешто жвакала, а оба родитеља су одмах знала да је у питању Цврлетова глава. Ана је била подједнако насмејана као и увек!
„Дете…”, заустио је Рале, спуштајући супругу да седне.
Пришао је Ани и нежно је подигао. Цврлетово тело је остало да лежи на паркету.
„Пљуни то код тате. Хајде, молим те, пљуни тати”, пружао је Радослав отворени длан испред Аниних уста. Погледала га је у очи, овог пута некако чудног, испразног и недефинисаног погледа и испљунула оно што је остало од рибицине главе. Рале јој је обрисао уста руком и однео до тоалета како би јој опрао и руке, а затим су се вратили у дневну собу, где је мама још увек седела у шоку. Спустио ју је на тросед поред себе и окренуо се ка Маци упитним погледом.
„Јеси ли ок? Јел ти боље? Можеш да дишеш?”, упитао је.
„Могу, боље сам. Само ме је изненадило…”, одговорила је Маца благо промуклим гласом, још увек показујући знаке шока.
„Волео бих да знам шта нас је изненадило. Шта је ово? Шта се десило? Како се ово зове?”, узалудно је у свом фазону Радослав тражио логична објашњења.
„Не знам, човече… Мислим… Не… Не знам…”, очајним гласом рекла је Маца и додала: „Ми морамо некога да зовемо сутра. Немам појма кога… Психолога, терапеута, психијатра, некога… Можда да питамо твоју тетка Миру за савет, она увек има некога… ААННААААААА!!!!”, вриснула је Маца запрепашћеним урликом и разгоропађених очију које су биле упрте у нешто иза Ралетових леђа. Док су њих двоје разговарали, Ана се попела на наслон троседа, одатле прешла на комоду са чистом постељином и дошла до кавеза у коме је спавао Пегаз. Рукицама је чврсто стезала морско прасе око врата, а чувши мајчин урлик испустила га је на под. И поред хитрог скока, Рале није био довољно брз. Љубимац је остао да лежи непомично на паркету. Ана се смејала како је само она умела.
„Аа, ее, маае, гее…”, била је срећна и причала своју причу.
Рале је сео на под, поред беживотног тела малог глодара. Гледао га је у неверици, без трептања, док му је једна суза полако клизила низ образ. Маца је почела да плаче од очаја. Јецала је гласно. Ноктима је гребала горњи део чела, тамо где почиње да расте коса. Осећала је неки раздор у себи. Са једне стране, управо је присуствовала ужасима какве никада раније у животу није видела, а са друге стране, у питању је њен мали анђео. Њена Ана, толико дуго жељено, толико вољено детенце. Њено чедо!
„Слушај, ми нешто морамо да урадимо под хитно”, почео је Рале узевши Ану у своје наручје. Загрлио ју је, пољубио у ћошак чела и прислонио њену главицу на своје груди.
„Ово никако није у реду и нешто дебело не ваља. Не знам шта је могло да се деси, али нешто јесте и морамо да реагујемо. ’Ајде да је одведемо на институт, па ће нам тамо рећи шта да радимо”, предлагао је Рале, покушавајући да одигра јаку очинску фигуру, иако се у том тренутку распадао изнутра.
„Ма, где ћеш вечерас, човече? Не желим да ми дете проводи ноћ на некаквим ходницима. Дај ми је овамо, идем да је сместим у кревет, па ћемо ујутру”, била је одлучна Милијана, врло заштитнички настројена.
„ОK, како год кажеш”, сложио се Рале.
Маца је одвела Ану на спавање. Нешто касније легао је и он.
„Маае, гее.. Маме, ееа… мама…”, кроз сан је чуо Рале Ану која је први пут успела да изговори реч „мама”. Невољно је отворио очи и видео да је дан свануо.
„Ах, дакле седам је”, помислио је окрећући се ка Ани и Маци. Прво је угледао Ану. Стајала је стандардно за њу, у колевци, рукицама се држећи за оградицу. Благо је поскакивала и љуљала се, насмејана. Гледала је кроз њега. Око уста и по образу су се видели свежи трагови крви. Рале је истог тренутка био потпуно разбуђен. Крв је капљала низ Анину браду и цедила се кроз њен осмех. Сви зубићи су били прекривени крвавом скрамом, а размаци између зуба офарбани тамно црвеном бојом од згрушане крви. Траг је преко обода колевке водио ка кревету. Ралетов поглед се спустио ка Милијани. Лежала је на леђима, а очи су јој биле широм отворене, замућене и раширених зеница. Потпуно празан поглед зурио је у плафон. Није се померала. Са њене десне стране, жута постељина је била црвена, натопљена. Када се нагнуо мало више ка њој, видео је рупу у њеном врату. Вратна артерија је била потпуно покидана, комадићи танког меса висили, а огромна локва крви је била на поду поред кревета и испод кревеца. У средишту локве се налазио некакав цвет чија се боја стапала са бојом расуте крви. Осетио је јак бол у грудима, а вид му се замутио.
„Мацо моја…”, успео је да изусти и спустио своју главу преко њене. Осетио је хладноћу њене коже, склопио очи и све је постало црно. Ана се љуљала у својој колевци. Ана је била Ана.
