Појео га мрак, кажу када неко нетрагом нестане.
* * *
Симеон је газио лагано, продирући кроз тишину. Светлост се ширила око њега, обасјавајући Деција и Халцедона. Сва тројица су нервозно мотрили око себе, ослушкујући тмину. Чуо се само бат њихових оклопљених стопа, прегласан и поред свег труда да прикрију своје присуство. Елфириел и Дирим чекали су у летелици, емитујући сигнал на који су се тројица оклопника, стишњени, усредсредила тражећи излаз. Радио-фар је и даље био ту, гласајући се у правилним размацима, али осим тога није било никаквих знакова од двојице пилота. Само пискање фара и бела бука налик на шуштање кише. Само то, и ништа више.
Симеону је досадило, и пустио је глас који се попут грмљавине ваљао просторијом, одбијајући се од зидова и враћајући као претња: „Одред, стој!”, стој стој стој… Одјек се губио у даљини, говорећи им да су отишли предубоко загазивши у овај мрак. Грађевина је била већа но што су планови показивали, чинећи патуљастим чак и њихове горостасне прилике. „Наредниче…”, отпочео је Деције, али га је Симеон ућуткао лаганим отварањем шаке. Тмина се згуснула и потекла са сводова, или се барем тако чинило тројици ратника. „Тко гази!?”, поново се огласио Симеон, и добио одговор: гази гази гази… Чинило им се да су ходали годинама; толико им је смрти остало за леђима – Идеј, Хано, Волант, Кирил, Ефистол… свако на другачији начин, све бизарнији, и све тиши.
* * *
Заставник Ефистол последњи је пао. Без речи, без шума, само се скљокао на гранитни под као муњом ошинут. Симеон је преузео древни барјак тежак три хиљаде година из Ефистолове стиснуте песнице и понео га. Генерације ратника, стотине пораза и стоструке победе тискало се на тој, како му се чинило, тананој крпици. Оба његова срца покуцала су брже.
„Стијег не сме пасти!”, пронео се његов глас кроз густи ваздух као удар маља о ледину, потмуло и злослутно. Било је као да ходају кроз воду. Чак су се и њихова надљудска плућа напињала да извуку нешто снаге из влажне тмине.
Кацига је решавала тај проблем, али кроз њихове аветињске визире није могао видети лица својих људи. Идеј и Хано су описивали сабласни сјај пре него што су им очи пукле као презрело грожђе. Волант је тврдио да су упали у заседу… све док нису погледали кациге и видели да су потпуно неоштећене. Кад је крајичком ока спазио црнкасту светлост какву су описивали Идеј и Хано, скинуо је свој шлем и без наређења. Тихи пламен на његовој глави био је довољан да обасја тамни ходник и учини да фреске на зидовима оживе. Волант је имао довољно времена да прокуне погане мурале, а онда је сагорео као буктиња. Након тога, Симеон је издао наређење да скину кациге. Ни сва древна технологија скривена у њима није била од помоћи да угледају непријатеља, а и некако је било подношљивије више не видети детаље на цртежима. Још увек је могао да их види како играју. Наставили су напред кроз тмину, увек напред…
* * *
„Тко гази!?”, поновио је наредник, и поново добио одговор гази гази гази… био је то повик царских стражара на његовом родном свету, и служио му је као слепцу штап, више но свети стег који их је купао хладном светлошћу. „Намјерио си се на Цареве изабранике, злодуше!”, грозио се Симеон, а тмина му отпоздрављала: душе, душе, душе… „Наредниче, да ли је то мудро? Одавати где смо?”
Халцедонов упит је остао без одговора, како из мрака, јер је био тих, тако и од светлеће прилике наредникове, јер је био бесмислен и последица страха. Наредник није желео да негује страх и пусти га да прерасте суд у коме су му корени. Деције је приметио презриво, готово подвикнувши: „Ко год да је наш враг, зна где смо.” зна, зна, зна…
„Мук!”, нареди Симеон. мук мук мук, повинова се тмина. Наједном, светлост пређе са стега на Симеона, гмижући попут живог створа по његовом оклопу, низ његову наоружану десницу, па на Деција. Ту се стаде разливати као течни пламен, текући уз оклоп до самог Децијевог грла, где мало застаде, као постидевши се, и крену се пењати уз његов образ. Бојовникова глава засветле као мало сунце, вративши славу Светог Цара у овоземаљски свет, а онда се распрште као презрела лубеница. Симеон закорачи уназад, затечен, и посрну, а Халцедон, видевши свог наредника како пада, и сâм потону, и одузе себи живот. Симеон се придиже, ослањајући се на прастари симбол свог одреда, и осврну се на призор. „Нијеси побиједио док иједан од нас дише!”, грмну Симеон, али се његов глас не заваља кроз тамни ходник. Мук остаде муком, и Симеон пребледе. Мотори његовог древног оклопа нису одговарали на његове сигнале, а његова надљудска снага није била довољна да покрене гомилу мртвог метала и вештачких нерава.
„Но, хајде! Дођи, убиј ме! Убиј!”, наредник пркосно упути свој последњи изазов, и тама се одазва, убиј, убиј, убиј…
