Драгиша је живео у селу надомак Бруса. Одлазак на посао, као и повратак, подразумевао би четрдесетак минута пешачења до, односно од, главног пута куда су ишли аутобуси, а стаза којом би ишао водила би га поред гробља или, како би скратио пут за десетак минута, кроз гробље. Није волео што је морао туда пролазити, али другу опцију није имао.
Драгиша се јежио гробља. Тај страх му је усадила његова бака која је са комшиницама распредала разне приче о покојницима и њиховим појављивањима, и томе како ту нису чиста посла и како су се вратили да би одвели некога са собом. Немали број пута се дешавало да након тога понеко и умре па је то потврђивало бакине приче и, колико год да су му говорили да изађе из просторије, он би, шћућурен поред врата, прислушкивао такве разговоре. Када је након тога бака преминула, мајка је причала како осећа њено присуство и како јој се учинило да је једне ноћи угледала баку код оваца. Дуго Драгиша није ноћу излазио из куће, а и кад је излазио гледао је да никада не буде сам. Сада, у својој тридесетој, када се оженио девојком из суседног села, морао је да нађе озбиљнији посао с обзиром на друго стање своје супруге, а тај посао је подразумевао и повратак кући у касним вечерњим сатима. Трудио се Драгиша да не мисли пуно о бакиним причама из детињства али, као по некој наредби, оне су се враћале сваки пут када би пролазио поред или кроз гробље.
Посао је Драгиши доносио фину плату и могућност додатне зараде што му је одговарало јер се термин порођаја полако приближавао. Уз то, волео је свој посао и баш му је пријао, што се могло видети по њему.
– Душо, вечерас ћу можда морати да останем дуже него обично, али ако ти затребам или ако крену трудови, одмах ме позови.
– Важи, и не брини, мислим да имамо још времена, још неких десетак дана – рекла му је Марица пре него што га је пољубила на вратима.
Некако се тај дан Драгиши баш одужио. Неколико пута се чуо са Марицом али га је она убеђивала да је све апсолутно у најбољем реду и да не брине. Те ноћи је одлучио да прође кроз гробље јер се на послу задржао доста дуже па бар да скрати мало пут.
Пролазећи, нека језа му је обухватила цело тело а срце му је убрзало рад. Погледао је око себе. Чинило му се да га све те плоче немо претећи посматрају. Неки ветрић се појавио ниоткуда па је шум лишћа додатно појачавао страх. Покушао је да убеди себе да ће све бити у реду, али вранин крик, који се у том моменту проломио кроз мрклу ноћ, на тренутак га је паралисао. У том тренутку зачуо је кораке иза себе. Није смео да се окрене, ноге су му лагано клецале, али се прибрао и продужио корак убрзавајући ход до благог трка. Убрзо је био ван гробља и камен му је пао са срца.
Дошавши кући прво је сео на столицу да се сабере једно пар минута, а онда је ушао под туш како би умирио тремор у ногама који је још увек осећао. Негде у том моменту је себи обећао да ма колико журио, неће више коракнути кроз гробље.
Нередних пар дана Драгиша је ишао обилазницом око гробља. Повремено би погледао ка хладним плочама где би под месечином угледао по коју сенку која би га натерала да одмах скрене поглед. Некако сигурније се осећао када је ишао стазом около иако му ни тад није било баш све једно. Трзао се и на најмањи шум, на сваки лепет крила неке птице, на крцкање грана полусувог дрвећа, на звукове ноћи које су стварале животиње. Ништа од тога му дању није сметало, али ноћу, када мрак прекрије околину и када не види даље од пар метара испред себе, обузме га онај осећај несигурности и страха.
Прошло је свега пар дана од његовог обећања самом себи. Било је око осам увече када га је Марица позвала.
– Срце, је л’ си кренуо кући?
-Јесам, управо сам ушао у аутобус. Је л’ све у реду?
– Можда ћемо морати вечерас у болницу. Значи, немој да паничиш одмах, али имала сам пар блажих трудова. Значи не жури, ако буде потребно позваћу комшиницу Милку да ме њен муж повезе.
– Добро, добро, ја ћу убрзати колико могу а ти ми јави.
– Знаш да понекад могу да буду лажни трудови као што је имала и комшиница Мара али сам ја свакако морала да ти јавим да будеш спреман ако крене порођај.
Када је изашао из аутобуса Драгиша је кренуо уским путићем узбрдо ка селу. Грабио је крупним корацима кроз мрак једно десетак минута. Убрзо је магла почела да се спушта а температура је пала за неколико степени. Зима нам стиже, помислио је у себи. Најежио се под налетом хладног ветра али није успоравао ход. А онда је застао. Нашао се пред капијом од гвожђа која су водила у гробље. Размишљао је неколико тренутака. Код куће га је чекала супруга са боловима, супруга која ће можда баш те ноћи донети на свет њихово дете и стога није било времена за страх. Отворио је капију и закорачио.
Драгиша се опрезно, брзим, дугачким корацима пробијао кроз гробље. Магла се већ добрано спустила те се крошње нису ни виделе од њене густине. Чуо је крцкање сувих грана али није знао да ли је то од ветра или је под тежином корака, мада могло је бити и од неке животиње. Урлик пса, можда и вука препао је птице које су се разлетеле по магли. Није их видео али је чуо лепет крила. Ескивирао је слепог миша који је пролетео тик изнад његове главе. Боже помози, шапутао је у себи. Тргао га је звук мобилног који му је стајао у џепу.
– Еј љубави, не жури, ипак су били лажни. Где си ти?
– Убрзо ћу кући. Ево пролазим гробље.
– Ок, само да ти јавим да не бринеш.
– Важи, видимо се ускоро.
Одахнуо је. Застао је да врати телефон у џеп. На левој руци осетио је ледени додир нечега. Тргао се.
– Чико, ја сам се изгубила. Је л’ можеш да ми помогнеш да нађем своју маму и свог тату?
Девојчица је била лаганије обучена. Имала је неку танку јакницу и танку блузицу и панталоне. Била је бела, као да капи крви није имала у себи. Ручице су јој биле ледене па је Драгиша знао колико се смрзла. Смеђе увојке је ветар разбарушио па је изгледала рашчупано и неуредно. Сагнуо се до ње. Очи су јој биле некако прозирне вероватно су светло плаве па се његов мозак опет игра са њим и његовим страховима.
– Шта радиш овде сама тако касно?
– Мама и тата су отишли до тетке а ја сам кући спавала, али светло је нестало и ја сам се уплашила па сам пошла да их нађем и изгубила сам се.
Почела је да плаче. Било је то потпуно логично објашњење и негде је Драгиши лакнуло што није био више сам на овом месту. Девојчица је имала око пет година и рекла му је да се зове Петра. Било му је жао ове малене. Скинуо је шал који је носио око врата а, како је био велики, успео је да је лепо утопли са њим. Петра му је објаснила где живи и ухвативши је за руку повео ју је у том правцу. Ветар је и даље звучао злокобно, а магла је, чинило се, постајала све гушћа. Како је Марица имала лажне трудове, имао је довољно времена да помогне маленој девојчици. Није био сигуран али чинило му се да иза њих чује неке кораке. У ногама је поново осетио неку слабост, застао је, и окренуо се. Сусрео се са погледом неких жутих очију. Биле су уске, мале и схватио је да припадају некој животињи која се убрзо изгубила иза неког надгробног споменика. Натерао је себе да се смири јер је имао обавезу према малој Петри. Био је сигуран да су њени родитељи већ претрнули од бриге и да је увелико траже. Ускоро су били изван гробља са кога су се још увек чули крици птица и њихов лет кроз таму.
– Хвала ти чико, јако сам се уплашила тамо сама. Ево овде живим – показала је маленим прстићем ка једној омањој кући.
Кроз маглу могао је назрети слабо осветљен прозор што је значило да у кући још увек није било струје и да је горела свећа. Чудило га је да никога успут није срео и да су њени изгледа били кући. Зар нису видели да Петра није у свом кревету, помислио је. Какви су то уопште родитељи који се нису нимало забринули за њу. Пришао је вратима и тек тада је пустио девојчицину руку. Покуцао је. Врата му је отворила жена од неких четрдесетак година, увијене главе у црну мараму.
– Добро вече. Којим добром у ове касне сате?
Убрзо се иза жене појавио и мушкарац, нешто старији од ње, зарастао у браду. Изгледао је уморно и истрошено, као неко коме су све лађе потонуле.
– Добро вече – рече и човек иза жене, Петрин отац, претпоставио је – је л’ постоји неки проблем?
– Не, таман посла. Него нашао сам вашу девојчицу како сама и уплашена лута гробљем. Каже да се изгубила па сам је ја довео.
– Нашу девојчицу? – упитао је човек. О чему ви причате, човече, јесте ли полудели? – додао је.
Драгиша никако није очекивао овакву реакцију. Неко други би се обрадовао да је спасио њихово дете. Мало је рећи да је био шокиран.
– Али зар Петра није ваша ћерка?
Човек и жена су се загледали између себе ћутке. Жени су се појавиле сузе у очима.
– Ми немамо ћерку. Где је та девојчица за коју кажете да је наша?
– Ево је ту. Петра – позвао је окрећући се око себе али девојчицу није видео. На земљи је лежао његов шал који је ветар обртао час овамо, час тамо. – Не разумем, била је овде малопре.
– Ви се то играте са нама? – упитао је човек.
– Наша ћерка, Петра, умрла је на данашњи дан пре тачно пет година. Била је болесна, леукемија.
Осетио је како му се тло под ногама заљуљало, срце је почело да му лупа невероватном брзином и почео је да муца.
– Али…, али, ја…, али она…, како…
Двоје људи гледали су у младог човека како стари пред њиховим очима. Његова црна коса одједном је посивела. И знали су, били су сигурни да је веровао у оно што прича, били су сигурни да је имао сусрет са Петром.
– Да ли сте добро? Хоћете ли шећер и воду?
– Не, не, хвала, извините. Молим вас, извините, морам да идем.
Окренуо се и потрчао је кроз мрак ка својој кући. Магла се лагано дизала и месечева светлост се благо пробијала кроз њу. Чак се и ветар умирио, само је један пар жутих очију погледом пратио седог човека кроз ноћ.
