Зоран је био низак шестнаестогодишњак, кратке црне косе и тамних очију. Носио је нараџасту јакну, помало прешироку за његово мршаво тело и сиве панталоне. Марко је био сушта супротност Зорану. Висок, неуредне плаве косе, изгледао je још крупније у својој дебелој зимској јакни. Марко и Зоран су, враћајући се са журке код Милана, одлучили да сврате до старог тржног центра. Претрчавши мокру улицу, ушли су у зграду која је видела и боље дане. На самом почетку слабо осветљеног ходника налазио се сервис за поправку телефона, а поред њега нови шарени излог куглане. Даље су биле кладионице, продавнице половоног намештаја и један запуштени фризерски салон. Зидови су били сиви и влажни, а са плафона су висиле одваљене даске и жице. У левом углу на крају ходника налазио се оронули излог са поломљеним стаклом.
– Овде сам са ћалетом куповао књиге – рекао је Зоран.
Марко је замишљено бацио поглед на тај и на још неколико локала. Нису сви затворени, али мирис устајалог ваздуха и слика излога прекривених налепницама и жвакама уклапала се у слику општег пропадања.
– А тамо? Јеси био тамо? – упитао је показавши на мали парк у средини тржног центра.
Међу коровом је видео неколико зарђалих столица и осушену брезу без лишћа.
– Јесам, ту је био кафић. Није био лош, док је радио.
Марко није могао да замисли да је то икада радило. Распарани кревет бачен испред шанка као да је одувек био прекривен разбацаним флашама и згњеченим лименкама.
– Још ти нисам показао други спрат.
– Шта има на другом спрату? Још сјебаних кафића?
– Не знам, нисам био тамо пар година – рекао је Зоран кренувши ка степеницама.
– Ај’ да се вратимо – помало нервозно промрмља Марко.
Зоран је већ био испред степеница.
– Шта се десило?
Зоран је показао ка врху степеништа.
– Мачка – рекао је.
– Каква мачка? – упитао је Марко.
– Тамо горе, задњи степеник, црна мачка – одговорио је Зоран.
И заиста, на задњем степенику се налазила црна мачка са сјајним зеленим очима. Шапама држећи стаклену флашу, била је несвакидашњи призор. Брзо испразнивши садржај флаше, одгурнула ју је од себе, облизала се розикастим језиком и мјаукнула. Потом је села на ивицу степеника и погледала их. Зоран се смејао, а Марко чудио. Само чињеница да су обојица видели исти призор га је убедила да не халуцинира.
– Који курац? Шта је ово?
Тишину је разбио звук котрљања флаше низ степенице.
– Нешто смрди на вотку – збунио се.
– Флаша… – потврдио је Зоран.
Мачка је опет мјаукнула.
– Која то мачка пије вотку? – упитао је Марко, док је Зоран кренуо уз степенице.
– Куда ћеш?
– Да је ухватим – рекао је Зоран приближивши се мачки.
Као да га је разумела, почела је да бежи. Зоран је потрчао за њом, а Марко за Зораном. Није му било лако да се попне уз клизаве степенице, али када се попео налетео је на исти призор као и раније. Зоран је стајао у подножју степеништа, а мачка на врху. Она се тријумфално облизивала, док је он љутито гледао.
– Брза је.
– Није брза него си ти кретен.
– Зашто? – упитао је Зоран – Види шта си урадио! Сада је отишла на трећи спрат.
– Шта је горе?
– Не знам, никада нисам био тамо – одговорио је Зоран кренувши горе.
Марко га је пратио. Није хтео да јури за мачком попут детета, али није хтео ни да остане на другом спрату. Избивши на трећи спрат, затекао је још напуштених локала. Но, мачке није било.
– Можда боље да се вратимо.
– Што?
– Како што? Само погледај око себе. Никада је нећемо наћи…
На трећем спрату се налазило неколико поплочаних ходника. Мачка је била на почетку оног испред кога се простирао зелени тепих испрљан блатњавим отисцима стопала.
– Тамо је! Држ’ је да не побегне!
Трчећи кроз жућкаст ходник гонили су мачку до решеткасте преграде са отвореним вратима. Марко је покушао да је ухвати, али се саплео и пао. Мачка је хитрим скоком избегла његове прсте и ушла у ограђени простор. Устао је, уз Зоранову помоћ, и њих двојица наставише да је јуре. Ишли су из ходника у ходник, од врата до врата, и нису ни помишљали да стану иако је околина постајала све непријатнија. Са сваким кораком ка унутрашњости зграде зидови су били све тамнији и прљавији, а осветљење све слабије. У једном тренутку oно је постало толико слабо да је завладао потпуни мрак. Видело се само пригушено бело светло из правца ка коме је бежала мачка.
– Не видим је више. Изгледа да је нестала.
– А је л’ видиш оно?
– Видим – рекао је Марко.
Светло је било слабо, али је јачало. На крају хоника су била глатка сива врата.
– Ово мора да је крај пута.
– Можда је тек почетак – рекао је Зоран, и они су се нашли са друге стране зида. Ту их је чекла огромна бљештава просторија.
– Шта је ово? – упитао је широм отворивши уста.
Просторија је била празна. Округли, мермерно бели стубови сијали су се као у некој царској палати.
– Не знам, али делује занимљиво – рекао је Зоран кренувши даље.
Марко је кренуо за њим.
– Али видиш колико је? Како нешто те величине може да стане у стари тржни центар?
– Мислим да више и нисмо у старом тржном центру, они стубови су високи макар пет спратова. Зграда није толика, нити има ту површину… – рекао је Зоран.
Сјајни бели стубови су се протезали свуда око њих. Није им било ни краја, а ни почетка…
– Ако нисмо у тржном центру, где смо?
– Нисам сигуран, али јеси ли гледао ону серију? – упитао је Зоран, запитавши се одакле допире светлост.
Није видео ни једну сијалицу, нити свећу. Као да су бели зраци долазили из унутрашњости зидова и одатле се некако расипали по соби.
– Коју серију?
– Ону, знаш… Где иду у друге димензије…
– Има много серија где иду у друге димензије.
– Има, али… Углавном, постоје ти међупростори који су ни тамо ни ‘вамо – објаснио је Зоран.
– И, шта ти хоћеш да кажеш? Да смо у једној од тих пиздарија? – упитао је Марко.
Окренуо се ка правцу у коме би требало да буду врата, али је видео само белину испресецану међусобно идентичним стубовима.
– Нема другог објашњења.
Марко се намрштио.
– Има ли неког објашњења где су врата? – упитао је.
Зоран се окренуо.
– Требало би да су тамо… – рекао је, схвативши да нису.
– Да, требало би! – успаничио се Марко.
– Али, тек смо ушли. Требало би…
– Ушли смо у твоју међупиздарију и ти си то од почетка знао.
– Да, али…
– Ниси ме упозорио.
Зоран није негодовао. Он је отворио врата, он је ушао први у собу иако је била чудна. То је значило да је макар мало крив.
– Смири се. Сад морамо да будемо рационални – рекао је.
– Рационални? Изгубили смо се у месту за које нико не зна да постоји! – нагласио је Марко.
– Ниси у праву – исправио га је.
– У вези чега? – упитао је Марко.
– У вези тога да нико не зна за ово место – рекао је приметивши дугачак сто направљен од скупог лакираног дрвета.
И Марко га је приметио.
– Та нам неће помоћи – рекао је.
– Откуд знаш?
За столом је седела девојка црне таласте косе. Очи су јој биле плаве, кожа бела, а усне црвене као крв. Носила је црну хаљину са откривеним раменима.
– Здраво – рекао је Зоран.
Девојка је била лепа, чак можда и најлепша коју је икада видео, али нешто у вези са њом га је плашило. Можда је то била црна мачка на њеном рамену, а можда њен помало језив осмех.
– Здраво – рекла је она извивши усне.
Мачка је мјаукнула, а Марко је подигао секиру са стола. Није имао појма шта би могло да се деси, али је погледао довољно филмова да би знао да треба да узме оружје.
– Ко си ти? И шта радиш овде?
– Мислим да ја нисам та која треба да одговори на то питање.
– Мислим да сви треба да одговоре на то питање – рекао је Марко.
Девојка је устала, а мачка је скочила са њеног рамена на под. Зоран је стао поред Марка и боље погледао девојку.
– Брате, знам да је све ово чудно, али је си ли сигуран да знаш шта радиш? – рекао је Maрку.
Марко би му објаснио, али га је девојка претекла.
– Рећи ћу ти ја. Свако ко мисли да му то може помоћи је велика, али баш велика, будала – рекла је.
– Помоћи у вези чега? – наивно је упитао Зоран.
Она се насмешила и полако кренула ка њима. Марко је подигао секиру. Он се спемио да одбије напад, али Зоран је кренуо ка њој. Био је то бедни покушај да се избегне неизбежно.
– Стани, ми само желимо напоље. Покажи нам излаз и отићи ћемо одавде и оставити те на миру – рекао је.
– Можда ја не желим да одете – девојка је замахнула десном руком и просекла му образ канџама.
Онда је посисала крв са окрвављеног нокта. Марко је тад нападе. Мислио је да ју је ухватио неспремну, али се преварио. Користећи слободну руку, она га је са лакоћом одбацила у страну. Он је ударио главом од стуб и испустио секиру. Ипак, није пошла ка њему да га доврши. Уместо тога, окренула се ка Зорану, слеђеном у месту.
– Шта си ти? – изустио је он једва померајући усне.
Она је наместила косу пустивши да јој падне иза леђа.
– То је добро питање. Вампирка, вештица, демон? Да, то су нека од имена која су ми дали људи…
Зоран је покушао да се помери, али она му је већ ставила канџу на образ.
– Куда ћеш? – упитала је.
Мачка је стала иза ње и облизала се око уста. Знала је шта ускоро следи.
– Нешто сам размишљао. Ако већ имамо име за тебе, да ли то значи да је неко преживео како би ти га дао? – упитао је погледавши је у очи.
Она се насмејала.
– Ох, а ти би да преживиш? – упитала је изненађено.
Истовремено је ставила врх канџе на уста правећи се као да размишља да ли да га пусти или не.
– Само, како би… – рекао је кришом завукавши руку у џеп.
– Ох, не буди наиван – рекла је помиловавши му рану.
Тада је извадио мали нож из џепа и забо га у доњи део њеног стомака. Метал је утонуо у месо, али она није ни трепнула.
– Шта је ово? – упитала је извукавши нож из себе.
Нож би уплашио силеџију из школе, али њу очигледно није могао. У том моменту видео је како јој секира пада ка глави. Није успела да је избегне, али се довољно померила да јој уместо лобање расцепа раме. Са рамена јој је потекао поток црне крви. Зоран је застао да боље погледа тај феномен, али га је Марко гурнуо из транса.
– Бежи будало! – рекао је и они су потрчали кроз белину.
Нису знали куда иду, али им је било јасно од кога треба да беже и то је било довољно. Знојећи се под јакнама, трчали су колико су их ноге носиле док је њено церекање испуњавало салу. Оно је као и светло, долазило са свих страна.
– Ко преживи, причаће.
– Вала ја нећу, ја само хоћу да заборавим – рекао је Марко.
– Али како мене да заборавиш? Па ја сам незаборавна – она се појавила иза стуба.
Они су застали, а она је извукла канџе на свих десет прстију и раширила руке. Више није имала секиру у рамену, али јој се крв и даље цедила низ тело црнећи под испод ње. Схватајући да немају куд осим напред, јурнули су на њу и напали је. Мада им је на тренутак изгледало да би можда могли да је савладају све се завршило брзо и неславно. Марку је одсекла два прста и забила му канџу у раме, а Зорану је зарила канџе дубоко у десну ногу, но није убила ни једног ни другог. То није хтела. Барем не још. Лов није био само начин да нађе храну већ и омиљени извор забаве.
– Аххх, јаој! – јаукнуо је Зоран срушивши се на под.
Марку је пак било много горе. Њега је приковала на под и почела да га боцка најдужом канџом мало по мало, тако да то може да ради дуго.
– Пусти га!
Истовремено је покушао да се помери и да дође до њих, али бол у нози је био прејак.
– Да га пустим? – упитала је подигавши канџе.
– Не – промрљао је Зоран.
– Касно, пуштам га – рекла је, а затим је ишчупала Маркова црева.
Крв је прснула упрљавши њено лице црвеним тачкицама. Зоран је занемео. Вриштао би, али није могао да отвори уста. Био је способан само да лежи и чека. Њој се није журило. Ишла је полако, не штедећи време. Иза ње се шетала мачка окрвављених уста. Већ је напунила свој стомак деловима његовог пријатеља и осећала је да ће тога бити још.
– Пустила сам га. То си хтео – насмејала се и прекрила му лице са шаком.
Наступи потпуни мрак па онда потпуно светло. Оно се из беле преобрзило у зелену боју. Био је у свом кревету и гледао у плафон. Затим се окренуо ка сату и видео да је пола два поподне. Наједном, осетивши бол у нози, запитао се да ли је ишта од онога било стварно.
Ако је стварно…, помислио је и бацио чаршав на под. Потом је угледао ногу пуну дубоких рана. Игноришући бол, довукао се до огледала у купатилу и видео крваво лице са три посекотине на левом образу. Затим је улетео у дневни боравак. Родитељи су му отишли на посао, а старији брат је вероватно био на факултету. Мада, и да су били у стану, свакако му не би поверовали. Ни сам себи не би поверовао да већ није био њена жртва. Мораћу сам да се снађем, схватио је и отишао назад до тоалета да среди ране. Затим се вратио у дневни боравак и почео да тражи дедин пиштољ из рата. Пронашавши оружје, скривено испод хрпе старих ствари, ставио га је у торбу и кренуо.
До тржног центра се довезао аутобусом и одмах се запутио у мрачни ходник на трећем спрату. Но, ње тамо није било. На некадашњем уласку у белу дворану је стајала стара браварска радња и у њој старији човек безопасног изгледа.
– Шта ти је то на лицу? – упитао га је промуклим гласом.
Зоран се сетио да се није умио. Можда су ме у аутобусу зато гледали чудно, помислио је.
– Где је твоја ћерка? – упитао је старца.
– Ја немам ћерку – намрштио се старац.
Клинац није изгледао као лопов, али то није значило да није. Већ су га тако опљачкали два пута..
– Јеси ли сигуран? – упитао је Зоран.
– Да, сигуран сам. А сада се губи одавде или ћу звати полицију – одлучно је одговорио старац.
– Молим? – зачудио се Зоран.
– Да, добро си ме чуо – већ је узео телефон.
Зоран се повукао. Истрчао је напоље и пошао ка Марковој кући. Можда није знао где да нађе вампирку, али је знао да ће Маркови родитељи тражити њега. Помислио је да је боље да оде до њих да им каже… али шта?, упитао је сам себе.
Да се извини што је њиховог сина заклала вампирка. Не, не, то се неће добро завршити. Правиће се луд па ће већ видети како разговор буде текао, одлучио је, окренувши Марков кућни број. Јавио му се његов отац.
– Да? – рекао је поспано.
– Могу ли да добијем Марка? Обећао је да ће да ми помогне у вези неког задатка, а не јавља се на мобилни…
– Ко је Марко? – збунио се Марков отац.
– Ваш син Марко, ја сам Зоран, идем са њим у школу – објаснио је.
– Ја немам сина – кратко га је прекинуо отац.
– Како немате, Ви…
– Извините, мора да сте погрешили број.
Зоран је проверио телефон и потврдио да није погрешио. Онда је проверио неке друге ствари и потврдио још нешто. Тражио је на друштвеним мрежама, фајловима школе и другим местима, али није могао да нађе Марка. Он као да није ни постојао. Вампирка га није само убила, она га је избрисала… А то би могла да уради и њему… ако га поново сретне. Поражен, одмах је кренуо кући. Стигао је до врата стана. Хтео је да их откључа, али се онда сетио да су се његови до тад вероватно већ вратили са посла па је покуцао. На вратима се појавила његова мајка. Деловала је збуњено.
– Ко си ти?
Зорану је залупало срце.
– Зоран, само сам се испрљао… Овај, пао сам у блато и расекао се на камен – рекао је тешко говорећи.
– Ко је Зоран? И шта ти тражиш овде? – упитала је окренувши се иза леђа.
Зоранов отац, крупан човек са тамном косом и озбиљним лицем се појавио иза ње.
– ‘Ајде, одговори на питање – рекао је упутивши му претећи поглед.
Зоран је уздахнуо.
– Ја сам Зоран, ваш син – рекао је.
– Ми немамо сина – рекао је отац.
– Само ћерку, она је у својој соби ако њу тражиш – рекла је мајка.
