Осмехнуо бих се, да имам снаге и воље, на слику из мог детињства: седим у препуном биоскопу Вождовац и гледам Повратак у будућност 2. Имам десет година, до грла сам у кокицама и задивљено бленем у Мајкла Џеј Фокса који лети на скејту који рад на млазни погон. Тако су осамдесетих замишљали 2015. годину. Све лети, све је аутоматизовано, организовано, слика и прилика људског прогреса. Испоставило се, као што то обично бива, да су за прорицање будућности много поузданије негативне утопије. У случају моје земље, првих пар минута Побеснелог Макса у којим се кратко објашњава пропаст цивилизације огрезле у ратовима за енергенте, бремените социјалним немирима и кризама, су били наша недавна прошлост а садашњост је много језивија од тог блокбастера.
Нико није сигуран како, верујем да преживели и дан-данас воде расправе око тога, тек, моја земља је у једном тренутку престала да буде држава. Беше то 2048. године. Једноставно, понестало је пара, радних места, снабдевање градова храном је отежано због несташице енергената, наступио је хаос, власт није могла да контролише “инциденте” који су се отели контроли и ето нас где смо. За годину дана смо улетели у тотални рат свих против свих, средњовековно варварство, приватне армије које крстаре земљом и грабе шта се заграбити може. Свет посматра и пажљиво чека. Да се побијемо до последњег? Да сами средимо своје проблеме? Начекаће се. Елем, ја сам био један од оних који нису приступили ниједној од 484 ратне формације и, као и највећи број преживелих, тумарао сам од града до града у потрази за храном и склоништем. Нисам поносан што то кажем али, морао сам да обијам куће и станове да бих преживео. Добар део њих је ионако био празан. Станари су углавном били у избеглиштву или мртви.
Наравно, с обзиром на горе наведено, налетао сам на неке не баш пријатне ствари. Било је и оних станара који нису успели да побегну на време као и оних који су пресудили себи или, што је био редак случај, умрли природном смрћу. Старац у стану на Видиковцу је био потоњи. Седео је на тераси, висок, мршав, у тршчаној столици, погнуте седе главе. Издужена глава покривена белим паперјем ми се учинила познатом. Личио је помало на уврнутог научника Смита из Повратка у будућност. На њему је била чиста, пругаста, плаво-златна пиџама. Деловао је као да га је ухватио поподневни дремеж. Није заударао а на његовим образима је било трагова руменила. Вероватно је умро пар сати пре но што сам упао у стан. С његове леве стране је био сточић на којем је била до пола испијена шоља кафе. У старчевом је крилу, окована кошчатим прстима десне шаке, лежала књига Дорћолско злато извесног Драгутина Пилиповића.
Кад кажем извесног то не значи да за Пилиповића никад нисам чуо. Штавише, прочитао сам ту књигу пре двадесет и кусур година. Да, то је та легендарна београдска, “асфалташка” проза која, са сетом говори о давним данима кад је Београд био светска метропола и симбол свега урбаног на Балкану. Књига о младалачким љубавима, рокенрол журкама, пуна општих места. Харизма Врачара и љупки сецесионизам Чубуре, ортачка грубост Дорћола, бронксоидност Вождовчана. Библија самодовољности и ушушканости у лепим сећањима. Једном речју, књига коју су сви волели и коју су сам, између осталог, баш због тога и мрзео баш као што не могу да видим тај равнодушан, надмен свет који се није побунио кад је требао а сад претура по ђубрету. Кад је полиција први пут отворила паљбу на тамо неке људе у тамо неком градићу на југу Србије који су тражили само праведнију расподелу хране, колико вас је тад изашло на улицу? Није вас се тицало. Умишљали сте да сте посебна држава, зар не?
Хтео сам све то да кажем, одмах, у лице, том мртвацу. Био сам довољно луд да му сатима објашњавам улогу Дорћолског злата у стварању тзв. београдског духа који се преметнуо у вукодлака али сам, уместо тога, гневно отхукнуо и одмахнуо руком. Требало је претрести цео спрат и склонити се у подрум пре него што разбојници дођу.
