Катарина уђе у капелу. Свјетлеће жишке у кандилима затреперише, а мирис тамјана испуни јој ноздрве. Сваке вечери, Катарина се дуго молила, у тишини. Молила и сјећала. Андроиди Ареса, прије више од деценије, напали су Херу, овај пустињски планетоид, на крају свемира. Хера је заборављена од људске цивилизације, обузете властитим галактичким ратовима. А, андроиди су то користили, биле су им потребне руде из богатих налазишта на Хери. Аресовци су били убијеђени у побједу, сви параметри и сви прорачуни били су на њиховој страни. Људи су пружили жесток отпор машинама, у борби за опстанак. Предводио их је Катаринин супруг, храбри краљ Иван. У жестоким обрачунима у свемиру, и на самој Хери, она људска искра ипак је превагнула, андроиди су потиснути, Хера је спасена, барем на неко вријеме. Цијена је била огромна, флота је десеткована, насеља остала у рушевинама. Плач мајки и удовица. И краљица је изгубила супруга. Иван је уништио на десетине непријатељских ратних бродова, прије него се његов Ловћен нашао у унакрсној ватри и распао у свемиру. Још један губитак раздирао је Катаринину душу. Већ у борбама на самој Хери, диверзантска јединица Аресоваца продрла је у двор. Борила се Катарина као лавица, жестоко, снажно, али андроиди су открили невелико дворско склониште и отели су јој сина Стефана, тада деветогодишњег дјечака.
На Хери су Катарину славили као спаситељицу, а она то и јесте била. Називали су је мајком. Њена ријеч постала је светиња. Док се Хера подизала из пепела, Катарини блиски људи молили су је да мисли и о себи, да настави живјети: “Удај се, сејо моја мила, роди нам прицезе и принчеве, ако нећеш ради себе, учини то нас ради,” говорила јој је њена сестра, кнегиња Милица.
Катарина је одлучно свој живот посветила само Хери, њеној обнови, јачању. Зле слутње о новој инвазији са Ареса све чешће су је обузимале. Знала је да се тај дан неумитно приближава, да су и андроиди обновили своју поражену космичку флоту. Али, Катарина није знала шта се десило са њеним сином, да ли је на Аресу, да ли је уопште жив. Вијести са Ареса биле су ионако јако штуре.
„Стефане мој једини, опрости мајци што те несачува”, прошапута краљица на крају своје дуге молитве. Изађе из капеле и погледа ведро звјездано небо.
* * *
„Стефан је заиста најбољи.”
„Да, Генерале Алфа”, потврди пуковник флоте Ареса. Са балкона раскошне палате, посматрали су хиљаде питомаца, у великом парку. Питомци су демонстрирали борилачке вјештине, без оружја, и са мачевима. Парк је окупан зракама два наранџаста сунца. Ријечи команданата Ареса односиле су се на укупну војну обученост, у војној обуци обичног војника, па све до команданта флоте.
„Његове оцјене су најбоље, у свему је за корак испред питомаца андроида, поготово како смо његово тијело побољшали имплатантима.”
Стефан је у парку, без оружја, савладао двојицу питомаца андроида, са мачевима.
„Значи, пуковниче Бета 73, он је сада готово па наш?”
„Напола јесте робот, али мозак је човјеков, у потпуности. Ту, у тој маси ћелија крије се људска креативност, генијалност, непредвидивост, све оно што ми немамо и због чега смо изгубили рат од војске његовог оца.”
„Хоћете да кажете да ипак није наш?”
„Не, не, Генерале. Све вријеме, васпитавали смо га да воли наш поредак, прије свега потпуни ред и дисциплину, који граде наше друштво. У перспективи има и бесмртност, да све његове мисли, сјећања, успомене пребацимо у софтвер, да покушамо ухватити његову душу.”
„Ја му нудим да постане наш врховни вођа, само ако побиједимо Херу, то је услов нашег опстанка.”
„Давно је одбацио емоције према другима, ту човјекову велику слабост, а са друге стране, верује да га нису довољно бранили, да су га одбацили са Хере, жртвовали и заборавили да постоји. Спреман је предводити нашу флоту у побједничком походу на Херу.”
„Без њихових руда, наш свијет ће се урушити, пуковниче, задње залихе смо потрошили на обнови наше космичке флоте. Не смијемо више чекати иако су нам ратне шансе подједнаке. Морамо кренути, а Стефан мора бити језичак на ваги у нашу корист.”
„Вјерујем да сте са Стефаном направили најбољи избор, Генерале Алфа.”
„Након вјежбе, доведите га у мој кабинет, заједно ћемо срочити ултиматум Хери и њиховој краљици, Катарини.”
* * *
„Сабрала сам вас да видимо шта нам је чинити.”, говорила је Катарина смирено. „Знала сам да ће једном поново кренути на нас.”
Сви официри из врха команде пажљиво су слушали свог врховног команданта, своју краљицу, своју мајку. Великим кабинетом ритмично је одзвањао њен глас.
„Овог пута, ако желимо избјећи сукоб, нуде нам безусловну капитулацију. Ултиматум је издао Командант космичке флоте Ареса… принц Стефан!”
Катаринин глас на крају задрхта.
Официри се згледаше. Зачуђени, пренеражени.
„Ваш син?”, најзад упита адмирал Југ.
„Мој… некадашњи син”, краљица обори поглед.
„Можда је неки трик Аресоваца?”
„Не, не, ултиматум је дошао као видео порука… Те крупне, црне очи мајка не заборавља.”
„Краљице наша, ми још нисмо залијечили ране, али нису ни они, шансе су нам подједнаке. Мада, ако се и одбранимо, биће то пирова побједа, уз сва поновљена разарања.”
„Слажем се са вашим процјенама, адмирале, зато сам вјеровала да ће нам андроиди, слиједећи своју једноставну логику, дати још неколико година. Они су ипак одлучили кренути на све или ништа.”
„Ако се покоримо њиховој власти, а овај пут дају нам и такву могућност, има ли шансе за минимум компромиса?”
Краљица устаде од стола и приђе прозору који је гледао у врт палми и разнобојног цвијећа:
„Ако се предамо, кажу да ће нам поштедјети животе… Треба ипак знати да су људи на Аресу чинили огромну већину, све до побуне андроида. Сада, тамо људи више нема.”
„Има ваш син.”, рече Југ.
„Бојим се да више није ни он. Али, то ћемо још видјети. Они су кренули на све или ништа, одговорићу им истом мјером, али мало другачије. Ви ћете морати апсолутно испунити све моје наредбе, без приговора, без противљена. Ја сам ваша краљица, ваш врховни командант.”
* * *
Пет космичких тврђава Аресоваца које су у својој утроби носиле хиљаде ратних бродова, приводиле су крају неколико мјесеци дуго међузвјездано путовање.
Приближавали су се Хериним предстражама. У командном броду, на мосту су принц Стефан и пуковник Бета 73. Планови напада разрађени су до најситнијих детаља, грешака из посљедњег рата не смије бити, побједа је неопходна и једина опција.
Извиђачка ескадрила космичких ловаца се враћа, имају извјештај:
„Борбени разарач Хере жели контакт са вама, команданте Стефане.”
„Не нападајте га! Отворићу фреквенцију за контакт, можда су се предомислили и прихватају капитулацију.”
На великом екрану указа се борбени разарач са ознакама Краљевине Хере. Утом, започе одбројавање; три, два, један, на екрану се указа слика из противничког брода. Била је то лично краљица Катарина!
„Ушли сте у територију Краљевине Хера. Да сте дошли као пријатељи, пожељела бих вам добродошлицу. То посебно важи за тебе, Стефане, сине!”
Катарина је гледала право у Стефана, у његове црне, крупне очи. Улазила је у његову дубину, тражила Стефанову душу.
Својим погледом шапутала му је сву своју тугу, огромну бол која ју је годинама раздирала. Звала га је да јој се врати, да буде оно што је одувијек био, чекала их је заједничка мисија.
„Овако”, Катарина прекиде насталу ћутњу, „сами сте изабрали наш одговор.”
Видео веза се прекину. Катаринин брод нагло се поче удаљавати, али не према матичној планети, већ сасвим другом путањом. Стефан је и даље, ћутке гледао ка угашеном екрану. Није се мицао.
„Стефане”, прену га пуковник.
„Да… хм… Молим!”
„Командујте!”
Тренутак колебања, најзад, схватио је куда је мајка кренула. Мислима је позивала да је слиједи.
„Пуковниче, краљица нам се нуди на тацни, пратићемо је, њеним заробљавањем имаћемо гаранцију побједе без икаквих губитака.”
Космичке тврђаве Ареса кренуше у потјеру, свемирску хајку за усамљеном ловином. Пуковник Бета 73 побједнички је прорачунао да ће заробљавање услиједити у наредних седам до осам часова, у зависности од летачких способности посаде Хериног разарача. Стефан је знао да је пуковник у заблуди. Катарина је дозвала његова затурена сјећања, успомене на безбрижно и радосно дјетињство, на вријеме када су га родитељи водили на излете у све кутке Хериног свемира, па тако и тамо гдје се мајка упутила.
Аресовцима је било непознато да се тамо налази минијатурна црна рупа. Више пута родитељи су га доводили на сами руб, одакле се ништа није могло отргнути. Мајка није кукавица, она не бјежи, она их све води, и већ су прешли праг, на пут без повратка. Ипак, на том путу, мајка је вратила себи свога сина. И син је вратио мајку. А Хера је добила своје јунаке и легенду о краљици мајци.
