На Мјесец стигао задњи брод пун углађених ЗемЗлијана. Тачно 2222. Шепуре се по купљеним парцелама, иронизирају…
– Нема гужве у саобраћају!
– Направићемо је – проговори надмени глас. – Шта ми не можемо учинити?!
– Мислиш да можемо запалити толику ватру да је могу видјети наши ЗемЗлијани? – пита први мјеркајући једну узвишицу далеко од насеља.
– Можемо пробати! – сложи се надменко. – Питам се, хоће ли је ико видјети? Ако могу да гледају кроз отров и дим… хахаха. – сикће његов смијех.
Научници, слушају разговор. Не вјерују својим ушима.
Одавно долазе ЗемЗлијани на Мјесец. Прво најхрабрији и најспособнији… а тако уплашени и опрезни на сваком кораку. Испитивали су дјелић по дјелић. И најзад, сигурни да и Марс и Мјесец могу пружити ЗемЗлијанима живот, пренијеше онима који „лијевом руком из десног џепа” плаћају истраживања. Ееее… истраживачи, ти лажни пророци су сада дио њих. Богати и халапљиви појурише да купе пространства на Мјесецу и на Марсу. Парцеле шпарташе у различитим облицима, не би ли сличили домороцима. Желе да личе на њих, на Мјесечаре и Марсовце? Јесу ли их срели? Не! За сада их само замишљају. Желе они да их сретну… о, да… желе… да их отрују својом себичношћу, охолошћу, срџбом… да их униште. То им је у венама. Зато се чуде што мјештана нема. Што се не усуђују да покажу своје лице… да постоје. Да бесне! Да се нађу очи у очи, груди у груди. Јесу ли и они наоружани злобом? ЗемЗлијанима би то одговарало, имали би могућност да испробају моћ своје злобе на њима.
Они су последњи изданци некада моћне силе људи. Најмоћнији. И најгори! Не воле никога осим себе. Хоће да направе нови свијет. Како? Уништиће све што подсјећа на старо, зарђало… па чак и свемир.
– Све што личи на некадашњи живот треба да се сатре. То је у тренду. Уништити претке, животиње, затровати воду и природу, замаглити ваздух отровима. И отићи. Окренути леђа учињеном. Најмоћнији умови су дуго радили на томе. Радили и урадили. Разарали су дио по дио Земље. Организовали и такмичења у разарању… ко ће боље, ко ће више!
Безосећајни разорише земље, спалише градове, људе заразише болешћу… све бацише у врело немоћи. Једном приликом гледах на телевизији како сједе у својим моћним направама и гађају породилишта. Нацртали мету – породилиште. Циљају. Жене, огољелих груди са којих капа млијеко, опрљених тијела и пламтећих коса, попут живих буктиња… вриште. Чује се плач беба. У облаку дима пелене као конфете на све стране лете.
А, од њих стиже аплауз и навијање:
– Браво! Браво!
– Дајте му унапређење!
Тако се награђиваху они који уништише тек изњедрене животе. Желудац ми се попе у грло. Узех Библију, да светом мишљу сперем смрдљив траг у души. Више не укључујем телевизор, али и даље ме прогања онај страшни призор.
Други ЗемЗлијани похваташе све домородце једне државе као дивље животиње. Оградише их попут стоке, земљиште им загадише, засијаше семе зла међу њима. Заморчићи у огромној лабораторији. Зашто!? Забаве ради, да виде колико могу да издрже људски експонати за музејску збирку. Демонстрирајући своју технолошку моћ, уништише све живо и неживо на Земљи и… напустише је. Ону која их је хранила и појила… у црно завише! Оставише Земљу на умору.
Оно што је било људско, нестало је… Осташе само човјекови изроди. Бесадржајни и бездушни, као да је то био услов за опстанак.
Ето их, поново. Стигоше и до Мјесеца и до Марса. Далеко су од Земље а већ се костријеше. Чудно је људско око. Док се не затвори све му је мало. А, мозак, никад срећан, никад задовољан… несвесан да је довољна кап крви да их нахрани или сахрани. Ево! Већ се свађају око превласти!
– Ко њих изабра да дођу овдје? – окрену се питање к мени. „Што бечиш у мене, ја сам само приповједач”.
– Самоизабрали се! То је то. Обичан човјек доби слободу да живи, да бира, а његова земаљска љуска то искористи против њега. Ум се покаја, али за покајање је било прекасно.
Брзо утабаше стазу проклетства… Земља поче да личи на олупину која пријети да потоне, шансе за живот све мање и мање. Њено огледало показивало је голети које се виђају по ископинама. Изазваше ратове, потхранише мржњу… уништише једну а населише двије планете. Њих, неколико хиљада од милијарду људских примјерака. Остали осташе да умиру заједно са Земљом. Бездушнике, самоизабранике то не узнемирава. Не. Они су далеко од сваког јада и трагедије. Ушушкани у своју саможивост, посматрали су Земљу.
– Нека гори, нека се загрцне у својој старости – чују се неки.
– Пламен лиже и воду! Гледај, гледај како бјеже! Мислим да ће их и вода изненадити када се подводни отрови покрену. С једне стране вода, с друге ватра, а ви у средини… земљаци! Хахаха!
– А да се све то заустави? – предложи један од синова неког Ника.
– Што? Шта треба да видиш што нијеси видио тамо? Имам осјећај да би се ти вратио некој тамо црноокој… Индијки? Шпањолки? Гркињи? Ено тамо ти бијаше… А тамо, тамо је… Е е е е, (загрцну га смијех) мислим да их пламен милује.
Пљуну, како само поган може. Предложи:
– Можемо да одемо до рођака на Марсу?
– Хајде да видимо како они гледају на ватром обојену слику Земље – предложи отац Ник.
– Пали, Астро! – нареди истраживачу ударајући га поспрдно по рамену.
– Мислим да је вриједније да се испита предио у којем се налазимо. Могли би наићи на живот у новом облику. Не бих да губим вријеме – прокоментариса Астро.
– Ништа те нијесам питао! Није твоје да мислиш, већ да урадиш како ти наредим!
Велики истраживач Астро, коме су сва открића везана за Марс и Мјесец била у малом џепу, не издржа уврједу па прекори себе:
– Тако ти и треба, Астро! Чувена мисао Гдје си био? Био сам у заблуди! стаде му као кнедла у грлу. Одавно покушава да изнесе неслагања са изродима, али помисао да у људском тијелу постоји осјећање које се зове љубав, спречавало га је да то и уради. Сада је схватио да је збиља био у унутрашњости заблуде.
Млађи син Ников, кога су звали Стари, не осврћући се на очеву опаску врати Астра у стварност.
– Живот у мјесечевом облику? Интересантан и прихватљив приједлог. Хајдемо! – крену он.
– Као да и ти нешто знаш? – наруга му се отац. – Од када се ти занимаш за истраживање, мајке ти?
– Од када си ти рјешио да учествујеш у уништавању Земље и пресељавању овдје. Морам ли да носим ово буренце око врата, Астро? – окрену се он истраживачу.
– Мислим да не морамо још дуго. Ако пронађем грумен који одговара нашој тежини, нећемо морати, Стари. Хајде, прави ми друштво да истражимо онај дио који је купио Лорд.
– Неће моћи, Астро! – викну Ник. – Шта има тај дио што овај нема? Истражуј овдје! Овај предио је најскупљи – љутну се и већ заборави на пређашњи приједлог.
Ето, колико је желио да оде на Марс. Заборавио је да је рекао астронауту Астру да се припреми за пут. Такви су најгори. У тренутку желе све да виде, проживе и униште.
Астро се потруди да објасни:
– Када сам шетао са лордовим истраживачем на његовом имању, наишао сам на грумен.
– Значи, он ће моћи да ме уцјењује ако се испостави да има рудник опстанка? – викну Ник.
– Неће, тата. Цијела планета је за вас неколико хиљада ЗемЗлијана. Све је ваше. – стрпљивим гласом објасни Стари.
– Не смијете дозволити да се испостави да је тај дио богатији! Ја сам тај који је платио најскупље! Истрешћу оном лудаку цријева на уста баш овдје! – показа на стопу коју је направио вртећи шиљатим врхом нарочито направљених ципела. Грмио је Ник попут громовника.
* * *
Мјесец се преобукао у људски изглед откако га је неколико хиљада ЗемЗлијана – изрода населило. А да сте видјели како се само радовао када су долазили. Као дијете сироче коме пруже чоколаду. Размишљао је да покаже истраживачима гдје могу наћи извор живота на њему. А има и имаће живота ако се становници потруде да живе јединствено. Једно једино правило се мора поштовати – не смију се свађати. Свака, па и најмања свађа слаби снагу Мјесеца. То је болест која се може раширити на Мјесецу и угасити тек започети живот. У ствари, простор на Мјесецу лако апсорбује енергију звану Негатива, претварајући је у бјеличасту течност која пуни изворе живота. Зато је на њему све тихо. Ситне израслине налик цвијету шћућуриле се у напуклинама не желећи да поремете мир простора. Мјесец их љубоморно чува. Зна да су они његови становници који ће бити храна новајлијама.
За ову болест истраживачи су извјестили новопечене становнике.
– Свађа? Па коме би пало на памет да се свађа? – говориле би жене.
– Забога када смо ми то радили на Земљи? – саркастичним гласом загрокта један од владара сила.
– Они са којима би се посвађали отишли су на Марс. Али, ја не бих био ја, да не купим и дио Марса. А знате ли зашто? Ни Марс ми није далеко да убијем оног хладњака из кварта.
Нећу га убити, запалићу га као што сам Земљу запалио! – виче Ник.
Мјесец слуша и не вјерује. Мисли:
– Дошли су да роваре. Изгледају као гладна магла. Исколаче очи и буље једни у друге тако језиво као да желе једни другима утробу ишчупати. Говоре о Земљи. Прекривена је црвеним облаком, не могу да је поздравим својом присутношћу. Вртим се око ње као пијан око плота. Морам добро отворити очи вечерас да видим шта се тамо дешава. Можда тако успем да сазнам ко су моји посјетиоци, а онда ћу знати шта ми је чинити. Знаћу кога примих у загрљај.
Док се Мјесец припремао за разговор са Земљом, владар силе Ник, невољно допусти да се иде до великог Лорда. Морао је сазнати више о том грумену који би их ослободио ношења буренцета зарад лакшег кретања. Истраживач Астро је знао да се свако комуницирање међу владарима силе завршава свађом. Био је против одласка код Лорда. Али, ко пита Астра!? Истраживачи морају радити како нареде владари силе. Тачка.
И, ево их код Лорда. Он није хтио ни да види Ника. Наоружан мржњом угледавши присутне поче:
– Немаш мира ни овдје! Мој снажан ум ми говори да се груменови налазе ту неђе, да ћеш морати дебело платити како би се ослободио буренцета. Отровао си ваздух, угушио си све што дише на мом дјелу Земље. Гледам данас поља пуна ничега. Смрад се шири до наших висина. Одлази! Напусти мој посјед. За тебе нема грумења! Носи буренце до краја живота!
Тресну вратима. Затресе се дио Мјесеца… Негатива се поче њихати.
– Ти си гађао моја постројења у океану. Ево га, ври попут вулканске лаве и трпа у утробу све што му стане на пут. Не може се обуздати ни вода ни ватра! Хоћемо ли се гађати и овдје? Хајде! Спреман сам! – запријети Ник.
– Хоћемо! Купио сам ја посјед на Марсу! – викну Лорд.
– Луди су, части ми! – прошапута Астро.
Мјесец се загрцну од муке. Мисли:
– Болест почиње да дише. Пробудиће се из коме! Негатива ће ми убити тек започети живот. Шта је овим ЗемЗлијанима? Шта ме имају дијелити? Никоме ја не припадам? Ја сам свој! – љути се Мјесец. Хоће разговор са Земљом. Увијек му је била ослонац и незамјенљив пријатељ. Највише га плаши то што ће Негатива наћи пут до извора живота и напунити их смрћу.
Да, заједничко за сва дешавања и губљења себе јесте смрт свега. Тако размишљајући загледа се у своју посестриму Земљу. Много тога су заједно прошли у њиховим животима. Били су у различитим ситуацијама и помагали једно другоме. Гледа Земљу. Са свих страна ране крваре. Извори живота бљују крв. Земља јечи, савија се од бола. Нестају дјелови а она сваког подједнако одболује. Избезумљена вришти толико да јој језици убијања додирују плућа. Збуњени Мјесец поче дозивати:
– Земљо, Земљо! Шта је, сестро, с тобом? Каква те невоља снашла?
– Мој Мјесече, млади побратиме… Видиш шта се деси када дозволиш да слуга буде господар.
– Који слуга, драга? Па теби утроба гори! Нестајеш! Зови људе да ти помогну!
-Људе? Та они учинише да нестанем! Убише ме и побјегоше. Убише све што бјеше живо у мени и на мени! И на жалост, они који су најгори, они који су ми ово учинили, одоше некуд… да шире смрт негдје другдје. Чувај се, Мјесече, да те не населе!
– Они су већ дошли! – уздахну Мјесец. – Учинише ми се господски и господарски обучени. Примих их без резерве знајући да су твоји становници. Шта да радим? Ја нијесам снажан као ти. Ја сам мали, посестримо! А ево већ се свађају и тресу ми беличасту масу. Поучи ме, Земљо, шта да радим прво теби да помогнем!
– Пусти мене, нема ми спаса. Иди код Сунца. Испричај му чега се бојиш. Сунце их најбоље познаје. Мораће га послушати ако неко хоће да остане да продужи људски живот. Ја више не могу никога заштитити. Крв је моја судбина. Да нестанем у њој и опет да се из ње родим. Сами су себе уништили. А свједок си ми да сам их вољела и све трпјела. Није требало да им грешке праштам. Мени они ништа не опростише. Ево, умирем а њих нема да ме спасу. Иди, иди! Бјежи иза Сунца и причај свима да су ЗемЗлијани најгори и за себе и за друге! – рече Земља, заносећи се. Не чекајући ни трен Мјесец се упути ка Сунцу. Али види чуда. Лорд и Ник су се толико свађали око једног грумена због буренцета – оковратника, да се беличаста маса већ почела ширити и упадати у тек започети живот. Слуша Мјесец њихове ријечи и треса се од страха.
– Нема тога мајчиног сина ко би ме спријечио да завладам цијелим Мјесецом. Купи се и иди да ти не засмрди и то мало душе што имаш – шиштао је као змија шиштавица Ник.
– Ја да идем? Па код мене су грумени! Ти и твоји потомци не можете да опстанете овдје ако вам ја не дам грумење! А не дам! Марш одавде!
– Рекао је мени Сноб да се у твоју ријеч не треба уздати. Ко теби даде да господариш Земљом? – промрмља Ник.
– Ма немој! Сноб рекао! Велики Сноб! Ко је он да то каже? Његова ми битна! Да није било њега са мојим дијелом Земље бих се ја играо и уживао у сваком дјечјем вриску! А он, по кратком поступку. Просу шаку лажи да се водицом коју попију може свака болест уништити. Ето, уништи ми задовољство да уживам у њиховој дуготрајној агонији. Он и његово нестрпљење… И дјецу и одрасле смири за мање од годину дана. Поган! Да ми је да га нађем стријељиште бих направио од њега и његових! – удари шаком Лорд.
– Далеко је он од твог господарства Лорде! Тамо је негдје на Марсу! Али, не смијеш га ни таћи док сам ја жив – miурлао је Ник.
– Је ли? Гледај и умри! – узе машину и крену пут Марса. – Уништићу га!
Мјесец се збуни. Уништили су Земљу. Негатива већ тече мојим венама и трује тек започети живот. Никоговићи! Сада иду да униште Марс. Какви мрачњаци! Раде у корист своје штете.
– Сунце, Сунце, спаси нас! ЗемЗлијани долазе!
Трчи Мјесец к Сунцу. Задихан. Стиже. Краљ свјетлости бјеше кренуо на починак. Иза Мјесеца се јуре Никови и Лордови људи, бљујући ватру.
Сунце се окрену. Гледа Мјесеца… гледа Лорда… Ника. Негдје тамо у углу васионе указа се Марс. И он би ка Сунцу али огњени бичеви лете на све стране. Васиона замириса на лудило. Чуди се Сунце и уморно пита:
– Можеш ли ми рећи шта се дешава?
Мјесец слеже раменима. Успије да каже:
– Збунио сам се… Не знам ни ко су, ни зашто су овдје. Има их и код мене… на Марсу… ето их и тамо… а Земља…
– ЗемЗлијани! Изроди. Слушао сам их и гледао док су напустали Земљу! Мислио сам да су се наљутили на свој род и да су њих 2222 кренули да стварају нови свијет. Но, видим… кренули су са уништавањем себе и васионе. Пустићу их, нека им буде. Нека не остане ни један кад се хране мржњом и себичлуком. Усудише се да дигну руку на Ствараоца. Мисле да су јачи! Изроди! – Уморно клима главом… гледа…
– Назирем само у једном од њих љубав. То је онај младић који покушава да их спречи, како се не би васиона запалила. Побринућу се за њега. Сада прво да спасем Тебе и Марса. И… не жури са буђењем живота у себи – одговори уморно.
– А човјек? – пита Мјесец – видите оне. Чини ми се да их је седморо. Погледајте боље! Њих шесторо на једног? – Застадоше и Мјесец и Сунце. Гледају а не вјерују.
– Отац, мајка и четири сина хоће да убију властитог сина и брата. – прича Сунце.
– То је онај младић што носи љубав у себи. Гледај Мјесече, он се само брани, не убија.
– Можемо ли му помоћи? – пита Мјесец.
– Ја ћу се побринути за њега. Нисам за то да се мијешам у њихове диобе, али својим доласком овдје, сами су себи пресудили.
Једном руком махну и просу шест снопова ватре. Другом руком коју је хладио пљувачком, зграби младића и онако полусјвесног стави га на рамена.
А сада Мјесече, сакриј се иза мене. Идемо да спасимо Марса. Крећи се у мојој сјенци. Бројим. Када дођем до седам, да си тик иза мене иначе ћеш планути у мом наручју. Ја то не желим… снага ми је таква. Крећемо или остадосмо без Марса.
На трен небо се запали. Гори Сунце, гори Мјесец, Гори Марс. Горе Лорд, Ник, Сноб. Сијевају варнице око њих. Варничи васиона као божићни ватромет. Несоји на Марсу спаљују остатке свог постојања. Клупко ужарених лопти котрља се сад на једну, сад на другу страну. Пропадање човјека је на помолу. Не зна се ко кога убија и брани. Велика лопта се одвоји и јурну на други крај васионе. У једном углу Сунце одгурну Марса и викну:
– Не напуштај терен! Избаци сваког новодошлог становника. Нису они за Марсовце! Себични су и проклето надмени! Човјек је постао толико охол да не види никога осим себе.
Нека му буде! Убили су Земљу, што не би и тебе! Чувај се! – одјури на други крај васионе.
Марс, изненађен снагом бијеса и охолости људи, одахну и рече:
– Они су ме сами напустили. Отишли су наоружани мржњом да се са неким обрачунају. Погана врста. Заситила се љепоте и бијесни! Није ми их жао!
Када би неки научник Земљанин помно пратио из своје научне лабораторије видио би да се Сунце бори за опстанак васионе. На леђима је носило тијело на смрт уплашеног Мјесеца. Морало је да гаси леђа пљувачком. Спусти га далеко од себе једном од својих најдужих руку. Знало је да ако за секунд остави Мјесец, букнуће му леђа и спалиће толико жељени живот на њему. Успело је! Њежним покретом остави Мјесец на сигурном. Поглед му одлута до тијела старе Земље. Изнурена, испијена, изударана, гарава од гријехова људи лежала је непомично.
– Је ли жива? – чу сопствени глас.
– Воде, кап воде, молим – зајеца Земља.
– Не могу се спустити тако близу – размишља гласно Сунце. – Леђа ме сврбе, значи, надолази ми снага.
– А да мене спустиш крај њених усана, – чу глас младића. – Ја бих јој помогао да се поврати. Оживео бих је, дајем ријеч.
– О, да! – узвикну Сунце. – Збунио сам се. Знам да је требало још некоме да помогнем. Некоме?? Сада знам да си то ти! Брзо!!
Ухвати мој рукав и клизи. Биће ти таман толико топло да издржиш. Не заборави да од тебе зависи живот Земље и опстанак свега на њој. Памет у главу. Потражи ону твоју Гараву љепотицу. Налази се тамо гдје извор прави поток, поток ријеку а ријека се улива у језеро чија се вода мијеша са морском водом. Започните живот. Вриједи борити се, ако те љубав води.
Момак се спусти низ рукав само педаљ даље од земљиних усана. Издисала је. Још трен и њен живот ће упловити у крило смрти.
– Воде? Гдје да нађем? Далеко је да одем до извора. Покупи своју снагу и умјесто воде угризе мали прст. Кап крви паде у Земљине усне. И још једна и још једна. Земља отвори очи.
– Човјече!? Ти ме храниш својом крвљу!?
Само док дођем до воде – рече младић и отрча до првог извора. Напуни обе шаке и врати се до жедне Земље. Прогутала је… опет… и опет… и опет.
Ноћ је увелико. Нигдје живе душе. Само се чују брзи младићеви кораци. Враћао се по 99. пут.
Земља дубоко удахну. Јутро се окупа у чистом ваздуху. Годи јој.
– Гдје су ми становници? – упита уморно.
– Добре уништише зли, а они пак одоше да себе смире у убјеђењу да су најмоћнији у времену.
– Шта ћемо? Мени не треба живот без људи?
– Прво, Ти мора да оздравиш. Крећемо од почетка. Љубав ће учинити своје. Она ће бити мјерило опстанка. Ко не воли тебе, нема му мјеста овдје.
Уморан младић сједе. Земља покуша да га поздрави климајући главом.
– Сунце више није крваво. Жуто је и блиједо од умора – помисли младић, дигну руку у знак поздрава. Видјевши да је младић повратио Земљи живот умјесто добро јутро, намигну му и шапну:
– Заборавио си на Гаравицу? Иди! Док је спавала пренио сам је до извора. Била је превише далеко за тебе – човјека, али зато је мени све близу. Хајде, пробуди је да ти је не украдем.
Момак скочи као попарен. Трчао је да љубављу измјери вријеме до почетка новог живота на Земљи. Сунце се задовољно смјешкало, ваљајући се по небу.