Крајеви неких доба не морају, по правилу, бити тужни. Давно је речено да ни сузе нису увек реликт киселих дана и времена у којима тама обитава стално и упорно. Може бити и другачије. Крај године је најава нових почетака. Уколико, наравно, у човеку још увек има снаге за тако нешто. Јер, џаба су сви божански дарови, ако човек не уме да их препозна и прихвати. А живот, сложићете се, јесте дар. А дар су и ови зимски дани, не нарочито хладни, али ужурбани и неким жаром, прожети. Тако се макар чини случајном или намерном шетачу по главном лесковачком сокаку, који у гунгули вашара види једну нову радост. Божићну радост. И нема то неке везе са религиозношћу и неким другим, необјашњивим, чудима.
Дани су, некако, другачији, а са њима и људи. Прећути се непријатној продавачици, тврдичавом купцу се опрости пет динара дуга, забораве се, или макар суспендују, комшијске увреде и старе, бапске клетве. Мириси почивших ружа из разрованог градског парка, бледе наспрам ароме бадњака, сламе, љуске ораха и печеног кестења. Шалови слободно вијоре око прехлађених вратова продаваца новина и градских госпођа, мешетарећи око очију других пролазника, ужурбаних и дрхтавих, када булеваром дуне она ретка врста лесковачког ветра, која нема име, а ни јасан повод. Купује се, оно што божићној трпези, дечијој радости или домаћиновом хиру, фали. Бадњак, ономе ко не може да оде до шуме; петарде и друге играчке, ономе коме то још чини задовољство; шећерлеме, и друге слаткоће, оном, престарелом пару који унучади увек набавља нешто што у њихово доба беше пожељно.
Градски живот се одвија у свом ритму. Ужурбанији него обично, али и поред гужви и зимске бљузгавице, достојанствен и душеван, онако како то Лесковац уме да буде. Ови дани су и време рођачких посета и дугих седељки. Наравно, за онога ко је те среће да га сурови послодавац не гања и током празничних ноћи, да му капитал стиче, уместо да са својим укућанима, дане проведе у миру и млакој тишини. За оне код којих то није случај, Божић и дани које он са собом у мираз носи, значе да треба поћи фамилији, преко мрзлих друмова, крај стегнутих њива и преко ћуприје, над реком која зимску чаролију кваси студеном водом са планина. Иде се истим оним стазама, којима су пре неколико деценија, газила запрежна кола праочева и прамајки фамилије, којој се у ово доба, обично, у посету иде.
Честитају се празници, у топлој соби, у ходнику дуванског дима и никад довољно пута испричаних, прича. Јер је радост одраслих у беседи и места које они, у тој и таквој причи, заузимају. Међутим, шта знају одрасли о срећи, у својим кабастим телима, уморним очима и живцима тањим од паперја барских птица? Не нарочито пуно. Макар тако мисле деца, нарочито онај сој што гаји крупне очи и машту, чије границе, ниједна мера одраслих не може да обухвати.
Ко може да разуме ту срећу у ишчекивању божићног јутра, у мислима радозналих дерана, када се све сведе на идеју о магичном старцу, који своје ирвасе гања преко многих небеских миља и кровова овога света? О њему, и о поклонима, које он, далек и необјашњив, треба да донесе? Нема пуно таквих, рекло би се.
Одрасли не верују у бајке. Макар тако причају својој деци, кратећи им, често, задовољство сањарења и веровања у ствари које није могуће увек објаснити, а камоли поништити. Не верују у бајке, кажу. Не би се са тим сложила та промућурна сањалица од детета, да има прилику да види гласачки листић и број, који годинама, са убеђењем, тај исти цинични, одрасли, заокружује. Само деца верују у бајке. Тако макар кажу.
Бајковит је и лесковачки крајолик у ово доба године. Обично. Када падне тежак, непроходан снег, и затрпа несавршене друмове са савршеним неравнинама. Или када покрије брегове, са својим шумама и вилама, пашњацима и вуковима, са својим виноградима и потоцима, зверињем и утварама, силама дивним и необјашњивим. Уме да буде бајковит, када и припите момке, који бадњак по горама секу, тера на песму, на песму у долинама брегова, чије је порекло старо и заборављено, као и потреба човека за друштвом и пијанством. Бајковит је лесковачки крај, некад више, некад мање. У доба празника, чак ни изостанак снега не може да поквари ту коб.
Божићни дани меандрирају кроз обичаје, старе и помало, заборављене, међу оџаке домова, кроз мисли обичних људи, чија је радост у малим стварима. Кроз пукотине хладног неба, виде се звезде и жеравице упаљеног бадњака.
Види се и нада да ће сутра бити боље. Тако и треба да буде.
