Тридесет први децембар. Година је коју би свако радо да забрави. Ближи се поноћ. Некад је на овај дан снег покривао кровове, голе гране, асфалт…
Он је у шетњи. Можда, у бекству: од живота, свакодневља, од истине? Тачније, професор Исаило Душић, лута у претпразничној ноћи. Док му кораке успорава једна успомена, присећа се своје давно усвојене крилатице: Човек може лутати, али, ако има завичај, државу, фамилију и породицу, никада не може залутати.
Сећања и присећања више га рањавају а мање помажу. Мислио је да светлост никада не тамни, да нема сопствену сен. Све је сада другачије, па и митско губи на снази у здраворазумској човековој мисли. Ковид-19. Страх и чуђење. Ако је по Платону, сви ће људи постати филозофи али и губитници: Чуђење је почетак филозофији. Природа је одсјај величине Творчеве.
Свет је, и у буквалном смислу, сав у чуђењу. Природа човеку није одсјај, а као никад, требало би.
Иде… Гледа…
Kорача полако. Тим успореним корацима као да жели нешто да спречи, одложи. Прошапута:
– Живот ми, нажалост, годинама потура жар испод босих стопала. Биће по песнику Драинцу: У мраку тражим покрадену душу– Исаило Душић, чудном гримасом ,,награди“ своје лице.
Група девојка и младића некуда жури. Забране због вируса као да их не занимају. Њихови звонки гласови одзвањају у зимској ноћи. Многи су дошли у госте, код свијих рођака, пријатеља. Живот, ни власт ни пошаст не могу да зауставе.
Пре три године, Исаила Душића, онесвешћеног и израњаваног, затрпаног снегом, пронашла је група младића. Од тог дана почело је његово дозивање. Дозивао је самога себе, опомињао своје друго ја да мора да издржи. Још једна брука би га убила.
Пошао је тамо, према мосту. Да… Она га граја младих збунила, поколебала у намери. Скреће десно. Иде спорије, некако бојажљиво, као да се плаши тлo ногама да додирује. Пребацује себи што се није јавио оним младим људима. Он је познавао неке друге девојке и младиће, они су познавали њега, многе, нажалост, његове ученике, он је надживео. Можда их добро није учио, требало је да буде с њима искренији, да им каже како су нека људска срца пуна зла, како себичност царује у људским душама док живе свој један, једини, непоновљиви живот.
Млади све више излазе из споредних улица. Младост је попут планинског потока – увек нађу начин да избегну препреку. Он и даље шета сам. Са сваким наредним кораком та његова усамљеност бива очигледнија и већа. Одједном, замишља слику: на мосту је, река је залеђена, лед је танак, река је ту, под моастом, најдубља. Он прилази огради, баца шешир у реку, гледа у њега како лети, како потом пада на глатку ледену површину.. А онда…
Трже се! Јесте тридесет први децембар, али, нигде снега – дан је био пролећни, а ноћ пријатна.
Опет наиђе група младих људи. Нуде га ракијом, пивом, вином… Њему је незгодно да одбије… узима вино. Отпија из флаше. Kад им је вратио флашу за њих као да више није постојао. Продужили су даље. Жаморни су, као никад блиски, чини му се, сви са једном жељом – победити смехом све препреке.
Окреће се нагло. Судара се са женом у крзненој бунди. Дошло му да се гласно насмеје. Ето, госпођа поштује календар, игнорише чињеницу да су нам и зиме на издисају, да се све осим камења – мења! Ипак, одаје јој признање зато што на лицу носи маску. Носио би је и он, не глуми хероја, али… Онај који је имао кесу на глави маску види као густу, јаку, паукову мрежу која га стеже… стеже…
Продужи даље. Драго му је што се више не спори сам са собом. Kоначно признаје свом ученику Душану да је био у праву, када је устврдио да је свет савршен, али: у имагинацији, имитацији и привиду.
Свом деди, који му се јуче појавио у сну, био је веома захвалан због поруке:
Изађи из собе, изађи из целоживотне коже, изнедри крик пригушен у себи, пробуди успаване, дремљивима преседни дремеж. Да, нека се пробуде! Сметнули несрећници с ума, сунце им калаисано, да погача из сна, не остаје на зубима. Изађи, или да ти ја стварно изађем из…
Пробудио се. Да је наставио да сања, деда ne би завршио реченицу. Био је то човек који, у разговору са другима, никад није завршавао своје реченице. Онај који не би наслутио прећутано био је за деда-Аранђела ,,човек с којим не треба губити време”.
Није крикнуо, јесте на кратко почео да завија. Да завија као вук на месец. Она група младих опет налете на њега. Нису успели тамо где су се упутили, ипак, не предају се. Понудише га вином, а неко од њих објави:
– Још пола сата до луднице, а дека патосирао. Да му помогнемо!
Без имало стида почео је с њима да завија, завија… Онда су они пожурили ка свом резервном одредишту.
Пожурио је и сам, с том разликом што се он журио у осаму. Два пута се спотакао. Свако би помислио да је припит, само је он знао да је трезнији но икада.
То, што није било организованог дочека није умањило грмљавину са свих страна. Пожури ка свом стану да поноћ, по обичају, дочека на балкону. Са деветог спрата годинама је гледао ватромет – било онај званични, велики, или оне са околних зграда. Стигао је на време. Запраштало је, чини му се, жешће него икада.
Видео је како птице лете на све стране. Пуцњава се час појачавала, час стишавала али су птице и даље летеле тамо – амо. Није им било лако, изненађене, пробуђене из сна, преплашене, инстиктивно су се бориле да преживе катастрофу. Исаило Душић је у трену приметио како нешто бело, попут грудве снега лети према његовим грудима. Помислио је – то се неко дете поиграло грудвом снега. Онда се од срца насмејао. Снег се у граду ни једном није забелео у последња два месеца.
Птица. Није могао да верује. Мала бела птица. Дрхтала је у његовој шаци. Имао је утисак да птица има само срце, срце које снажно бије.
Док је, какав – такав ватромет трајао, летеле су крупније птице, ова је вероватно излетела кроз нечији отворен прозор. Била је лака попут листа папира, а срце јој је и даље снажно тукло.
Професор, Исаило Душић, заборави на намеру од пре једног сата. Пожури у дневну собу. Пусти изненадног госта из шаке. Птица одлете на стару стону лампу. Онда узлете па слете на телевизор… и зацвркута. Професор Исаило Душић заборави на усамљеност. Соба му одједном поста топлија.
– Снешкo, зваћу те, Снешкo – нежно је шапнуо, као снег белом канаринцу.
///
*Срећан крај
