Био сам са оцем у шуми. Зима је стегла, али снега још није било. Моје санке су чекале подмазане и чисте. Дани су пролазили споро и мени се чинило да Божић никада неће доћи. Радовао сам се сваком Божићу као да ми је први у животу. А био ми је већ дванаести по реду. Сад сам велики. Сада јасно видим како нас мајка потајно испитује о нашим жељама И како нас маестрално наводи да јој кажемо шта је то што желимо да нас обрадује на Божићно јутро, под бором који управо бирамо за нас мој отац и ја. Сестра и брат су још мали, њихове жеље су и велике и мале и сваког дана друге. Ја ове године по први пут, не изговарам своју жељу брзоплето.
Још од првог дана када сам га угледао, зажелео сам да краси моју руку. Хоће ли мајка и отац моћи да ми га купе, мислио сам данима. Ипак сам мајци једног дана усхићено причао о том прелепом ручном сату што стоји у излогу на нашем малом Тргу. То желим. Излетела је жеља са мојих усана.
Мајка је рекла да ће се потрудити да сакупи новац, али да је тај сат сигурно скуп. Знао сам да је скуп. Папирићи са ценама у тој радњи су увек окренути наопако, ту се не продају јефтине ствари. Па ипак, тај ручни сат је нешто најлепше што сам икада видео.
Приликом мојих шетњи по Тргу, задржавао сам се испред те радње, дуго гледајући у њега. Продавац је једног дана изашао из радње и позвао ме да уђем.
„Свиђа ти се?”, питао ме је љубазно, узимајући сат из излога.
Само сам климнуо главом, мало постиђен, а он ме је ухватио за руку и закачио ми копчу. Сјајна копча је бљеснула на мојој руци, а моје лице се озарило светлошћу која је и продавцу измамила осмех на лице.
„Да. Одлично ти стоји”, рекао је баш оно што сам и сам помислио. Гледао сам задивљено своју руку, а онда сам угледао и маркицу са ценом. Завртело ми се у глави од цифре коју сам угледао. Скинуо сам сат, захвалио се и истрчао напоље.
Нисам више долазио пред тај излог. Мој сан је био скуп. Тих дана сам и мајци рекао да сам се предомислио.
„Зашто?”, питала је она зачуђено.
„Па толико си причао о њему! Знам да ти нисам обећала, али ако сакупим новац…”
„Не! Не! Не желим га!”, прекинуо сам је одлучно.
„Видео сам нешто друго што ми је пуно занимљивије”.
„Шта би то могло бити? Хоћеш ли ми рећи?”, питала ме је.
„У чика Божиној радњи има одличних ствари. Можеш ми купити домине. Оне у лепој дрвеној кутији. Њих желим!”. Трудио сам се да будем уверљив. Мајци нисам хтео да кажем да сам видео цену и да је то био разлог што нисам желео тај сат. Ја знам да моји родитељи не могу да ми га приуште.
Све ми је ово пролазило кроз главу док смо се тата и ја враћали из шуме са посеченом великом јелком. Док је улепшавамо шареним лампионима, моје мисли лутају около. Сестра и брат скакућу и вриште од среће која је ушла у кућу заједно са зеленим бором.
„Саша, стави звезду на врх! Не могу да дохватим!”, цичала је моја сестрица, чекајући тај тренутак подизања звезде на врх. Последњих седам дана пред Божић дани пролазе споро. Брат и сестра, који су млађи од мене, забављају нас својим несташлуцима и стално новим жељама. Мама их више и не слуша. Стално је у кухињи из које се шире слатки и угодни мириси. Мајка и отац сваке године за Божић направе велики догађај у нашем малом дому.
Чекамо снег. Као да знамо да ће пасти. А не знамо! Необично је без снега у овим празничним данима.
Најзад је стигао Божић. Ноћ пред Божић, сада већ знам, мајка и отац припремају поклоне па се праве да их је оставио Деда Мраз, лично. Умотани су у црвене папире и свезани огромним машнама. Мама је увек волела те велике машне, иако ја мислим да су сасвим сувишне. Остављали смо поклоне једни за друге чим би звезда на врху бора засветлуцала. Загледали би величину и облик пакета, тражили своје име и нагађали од кога је и шта је у њима. Чаролија је била у стрпљењу. Нисмо их отварали до доласка Деда Мраза. Његови пакети били су препознатљиви. Као што рекох, увек у црвеној хартији и обмотани огромним машнама.
Мајка и отац су са пуно задовољства правили ту чаролију ишчекивања Деда Мраза. Није то било лако јер пред његов велики долазак сви смо одлазили у кревет раније али никоме се није спавало. Ослушкивали смо звуке, посматрали малене сенке које су промицале крај прозора, одлазили да пијемо воде… и та би ноћна шетња потрајала све док нас на крају умор не би сасвим савладао.
Божићно јутро увек је било пуно наде.
Пробудили смо се рано. Обичај у нашој кући је налагао да сачекамо све укућане да се пробуде, па тек онда да почнемо са отварањем поклона.
Видели смо! Под јелком су стајале нове сјајне кутије на којима је био папирић: Од Деда Мраза!
Нисам се надао ономе што сам највише желео и знао сам, ја сам једини знао да и те поклоне од Деда Мраза…
„Уааааууу!”, вриснула је моја сестра када је угледала лутку. Брат јој се придружио у врисци када је угледао велики црвени ауто. То су и желели. Ја сам добио домине у предивној дрвеној кутији, баш оно што сам тражио. Сенка туге само је прошла крај мене, али ја сам се ипак искрено обрадовао свом поклону. Јесам. И домине сам желео. На реду су били поклони од Деда Мраза. Сестра је отворила кутију у којој је била предивна капа црвене боје. На капи је била једна мала сребрна копча којој се сестра посебно обрадовала. Брат је добио шал, зелен и мекан као паперје. А ја сам добио лепе плаве рукавице са једним прстом. Топле и савршене за прављење грудви. Скакутали смо по соби још дуго отварајући оне поклоне које смо ми направили за своје родитеље. Мама ме је у тој гужви питала:
„Зар нећеш да пробаш своје рукавице?”
Загрлио сам је и рекао:
„Дивне су, касније ћу.”
Нешто касније, за доручком, наставили смо веома весело, али сам у једном тренутку затекао маму и тату у необичном разговору. Тата је значајно погледао у маму, постављајући недовршено питање:
„Зар нећеш…?”
Она је само климнула главом и кратко рекла:
„Нека”.
Мама је износила на сто шарене колаче, а ја сам одлучио да после ручка мало прошетам до Трга. Нисам желео да свраћам до продавнице у којој се налазио сат, али… ноге су ме саме носиле. Када сам се сасвим приближио, готово да ме је било стид што и даље своју жељу не могу да савладам. У излогу је сада стајао неки други сат. На неки начин ми је било драго. Престаћу да мислим на њега, јер сад са сигурношћу знам да краси руку неког другог дечака. Сад сам био миран.
Остатак дана провели смо уз мамине посластице и татино, не баш нарочито добро свирање гитаре. Певали смо заједно.
Мама нас је пољубила за лаку ноћ и свакоме од нас шапнула на уво по неколико посебних речи. Увек је то радила на Божић. Мени је тихо рекла:
„Немој никада да одустајеш од својих снова. Спавај лепо”, пољубила ме је и изашла из собе.
Када смо се ујутро пробудили радост је била неописива. Пао је први снег. Сестра је ускочила у мој кревет и вукла ме да идемо на прво грудвање. Нисам имао куд. Обукли смо се сви у журби као да ће бели прекривач за секунд нестати. Брат и сестра су већ истрчали напоље, док сам ја још облачио јакну. Кренуо сам за њима, али мама је повикала за мном:
„Саша, узми рукавице!”
Већ је стајала иза мојих леђа пружајући ми моје нове плаве рукавице. Једна грудва, коју је мој несташни брат нестрпљиво бацио на мене, погодила ме је у главу.
Пожурио сам да ставим рукавице на руке и узвратим. Када сам завукао руку у десну рукавицу, осетио сам под прстима метални предмет. Извукао сам руку стискајући предмет. Мама је још увек стајала у довратку. Када сам отворио шаку, пред мојим очима је бљеснула сребрна наруквица сата. Мој озарени поглед сусрео се са маминим, а она је само благо климнула главом и поновила реченицу од претходне вечери:
„Не одустај од својих снова! Никада!”
