Последње јутро те године освануло је са неком невидљивом тежином у ваздуху, у плућима и свим порама земље. Сабласни обриси мојих снова лелујали су се неколико тренутака по соби, пре него што су нестали у завесама. Побегли су и оставили ме без сећања и са немиром у грудима. Чекала сам неко време не би ли спласнуло, али узалуд. Било је сувише касно да се сећање на мору врати, а сувише рано за очајавање.
И више психички него физички текле су моје припреме за дочек Нове године. Док сам стајала на тераси и гледала у туђе прозоре, било је тешко не осврнути се на претходне прославе. Потискивала сам те мисли размишљајући о људима из других зграда. Питала сам се шта ли раде у тим својим фиокама, о чему мисле док леже у својим малим футролама. Да ли се боре. Изгледало је као да нас све полако пролази јутарња зловоља. Посматрала сам градске чистаче и ђубретаре и чинило ми се да, заједно са смећем и прашином, с њима одлазе и моја осећања, која ме гребу али чија имена не знам.
Јела сам, чистила стан и гледала телевизију у неком бунилу и са све већом дозом отупелости. Понављала сам у себи да, све док је тако, дан ће проћи без трзавица. Све док је тако, добро сам. Заваравати себе је лако када се одвојиш од свог тела. Давала сам своју дубоко скривену брижност обичним, свакодневним радњама и предметима око мене. Није било важно шта се у мени крије, све док о нечему бринем, па макар то била само кашика коју перем.
Стално сам гледала на сат и надала се да ће казаљка прескочити све станице и почети испочетка, с новим јутром. Али време се вукло и сваким новим часом мислила сам да ће ми грудни кош експлодирати. Како бих могла таква да се појавим пред својим пријатељима вечерас? Јер данас је дан за песму и весеље, а не за незнане звери у нама.
Зато сам се грчевито ослонила на сређивање своје спољашњости, која није била тако непослушна. И то је, уз радио и вино, потрајало. После неког времена сам у огледалу могла да назрем и мало узбуђености. Вино мења све око мене и у мени. Фалило је још само неколико детаља и могла сам да кренем у ноћ. Прстен, парфем и ципеле.
Али пре него што сам се ухватила за кваку, левом ногом запела сам за кутију. Чекала ме је данима, недељама. Слојеви прашине бивали су све дебљи и при погледу на њу нешто ми је стругало по опни срца. Али стварно нисам имала снаге да и овог пута гледам у сав тај сјај. Боје, свуда. Толико јарке да заглушују сва чула. Куглице, конфете, ирваси, анђели, свећице, пајаци, снешко, звездице. То су само речи. А ипак, стоје ту мирно и ја их се плашим. Тако спаковани, изгледају као раскомадани и исецкани удови. Само, смрт им не прија и грабе се за ваздух. Сад бар знају како се ја осећам кад они мене окружују.
Квака се спустила и прогутао ме је мрак. Ценила сам те тренутке мира и ишла сам што спорије, знајући да ће ме светла града опет бацити у злокобни вртлог. Јер није било могуће скренути поглед од бљештавила. И није било само то. Једноставно нисам могла да појмим да је град изгледао идентично као за дочек који се одиграо пре петнаест година. Сваки пут је у истом руху и сви се томе радујемо као да је први пут. Очи нас боле од толике раскоши, али тих десет дана правимо се да је време стало, да сутра не постоји и да тамо негде иза угла на нас не вребају стари духови.
После дуге шетње видим своје коначно одредиште и испред њега неколико добро познатих лица. Још увек се нисам осећала довољно нормално да бих била с другим људима и била сам помало изнурена. Желела сам да загњурим своје лице у хладан снег и тако га натерам на бар малу гримасу. Сада када су преко потребни, осмеси су ме напустили. Зар не би било боље да се радујемо триста шездесет четири дана, а триста шездесет петог да плачемо и седимо у тами?
Договорила сам се са Миланом да ћемо се наћи код улаза, али међу људима нисам могла да препознам његов браон капут. Кажу да људи који стално касне сигурно имају неки психолошки проблем. Док сам се поздрављала са свима и чекала га, размишљала сам о томе како људи који увек дођу раније такође гаје хаос у себи, само се то мање примећује. Ћаскала сам са мојим девојкама, њихове приче су ме мало разгалиле, док су наши другови пушили и загревали се нечијом ракијом. Нудили су је и нама. Заборавила сам на попијено вино у стану и узех је. Флаша је кружила пет пута и на шестом кругу Милан се појавио иза угла. По хиљадити пут сам се питала да ли ће ми прићи и лепо ме загрлити, можда и пољубити, и по хиљадити пут одговорила сам себи одрично. То се никада неће десити, ни за милион година, а заједно смо били једну. Поздравио се с друговима и сваком се пружио у братски загрљај, а нама је махнуо. Остали вероватно мисле да смо се раније већ видели.
Вечера је била скроз горе, на последњем спрату и Теодора ми је у лифту говорила да је поглед са балкона очаравајући. То је била прва ствар која ме је тог дана искрено веселила. Док шетам по граду или се возим његовим улицама, никада га не волим, никада ми није леп. У њему се осећам незграпно, као да је све постављено са погрешне стране или као да ходам укриво. Посматран са висине, посебно ноћу, као да није у питању исти град, иста планета, а ни ја нисам иста. Можда нисам довољно добар учесник у његовим чарима, али сам сигурно један од његових најпреданијих посматрача.
Један поглед на стан у ком смо се нашли био ми је довољан да схватим да не припадам ту. Огроман је и богатство његових укућана искаче из сваког објекта, на суптилан и минималистички начин. Осећала сам се перверзно што уживам у њему. А пар који нас је угостио у своје легло нисам познавала. Када мало боље размислим, нико од нас није знао чиме се тачно баве Виолета и Срђан. Чланови једног малог бенда сигурно не би могли да приуште ништа што је живело на том месту. Нигде није било слика и књига те је моје дивљење престало нагло. Из мисли ме је пренула нечија рука на мом рамену. Милан. Зашто ме је тај додир пекао? Немир је опет почео да куља у мени.
„Хеј, љубави, сећаш ли се оног мог филма са треће године?”, рекао је са присним осмехом. Нисмо се видели недељу дана а понашао се као да смо пре само неколико тренутака били једно другом у уму. Климнула сам главом и наставио је да говори, са жаром у очима. Понекад мислим да му је стало само до снимања. Није трошио мисли и речи на своје познанике, пријатеље, новац, студентске муке, дешавања у свету, дешавања уопште.
Гледала сам ватру у пећи и слушала његову режисерску догодовштину. Знам је од почетка до краја, јер сам присуствовала њој. Он је то заборавио, очигледно, а ја нисам имала намеру да га подсећам. После неког времена његове речи су почеле да бледе, а ја сам била километрима далеко. Алкохол је увелико деловао.
Да вечера није почела тако брзо, претпостављам да бих се само срушила и заспала дубоким сном. Али већ смо седели за столом, који је био препун хране. Сигурно су га поставили док ме је Милан гушио својом уметношћу. Било је јела која нисам знала како се зову и од чега су. Изгледала су свемирски. Теодора и ја смо се плашиле да их пробамо. Обе смо биле свесне да се понашамо као два детета, али није нас било брига. Остали су се правили да су то већ пробали негде на летовању у Тунису или да им је баш то омиљена храна. После се испоставило да је то био само неки чудни поховани сир. Окрзнула сам Теу погледом и одмах сам знала да јој се неизмерно вришти од смеха, као и мени. Та блискост ме је мало пренула.
Међутим, не задуго. Десило се то у тренутку када је један од момака отворио прозор. Било је загушљиво од дима и врелине наших натовљених тела. Благ поветарац који ми се прикрадао за вратом донео ми је изгубљено сећање. Сан је био ту, пред мојим отрежњеним очима.
И у њему седим за готово истим таквим столом. На њему бели столњак, толико бео да ми се чинио стваран, толико бео да ме прегршт малих игала боде унутар зеница. Сунце је тачно изнад мене, повија ми рамена својим строгим рукама. А рамена су ми сувише крхка, нека непозната тежина их разара. Ваздух стоји и што више удишем то га мање осетим у себи. И чујем неко споро куцање, као стари часовник. Тик. Так. Схватам да је исувише близу, окрећем се и на свом левом рамену видим малу птицу, перја боје густе, сјајне крви. Својим ситним, глатким оком гледа ми право у ум, али ја се не плашим. Нема у њој песме, само јој срце бије. Тик. Так. Снажно и одлучно, веће од ње саме. Тиме ме умирује, али нешто ме вуче да одвратим поглед. Нека нит управља мноме и тера ме да се посветим само и једино храни на столу. Има је превише, али њен мирис не допире ми до ноздрва. То нешто мистично мојим рукама хвата кашике и ја се не заустављам, све до тањира на другом крају. Не осећам укус, то ме раздражује. Преда мном стоји последње јело, а у мом стомаку после свега празнина и ништа. Свеједно га начињем. Са сваким следећим залогајем срце моје птице чује се оштрије. Преплављује ме ужас, јер осетим да је растанак близу. Јава ће ускоро насрнути и мрежа ће пући. Сунце се гаси и пада са неба, па ме нека ватра испуњава, осетим је у длановима. Птица ми се умиљава. Мазимо се, прија нам то. Коначно се искра среће ушуњала у моју душу. Али све се руши врло брзо, она хоће мало моје ватре. Покушавам да јој кажем да ће се тако повредити. Не вреди, речи на овом месту не постоје. Слово по слово распршују се. Она гори, ја плачем.
Тренутак је прошао и стварност око мене попримила је свој облик. Као и у сну, необјашњива и невидљива сила носила ме је. Тело је пре главе знало шта треба да учиним. Под изговором да ми смета дим, искрала сам се у купатило, а напослетку из њега и у ходник, када су већ сви пливали у мору алкохола.
Тихо сам облачила своју јакну када је сат откуцао 11. У даљини сам чула Теодору и још неке другарице како се питају где сам. Било је прекасно за искрадање, гласно сам јој чула кораке. Нисам се трудила да смислим добро објашњење. Више ме није било брига. Није било потребе за лажима, чим ме је видела са јакном и ташном у руци било јој је јасно.
,,Рећи ћу им да си само отишла по телефон”, рекла је и пољубила ме. Тада сам схватила да сам све време јурила за погрешном повезаношћу. Али ипак сам била срећна. Почела сам да заборављам како се то осећа. Од тог тренутка ништа није могло да ме поремети. Па чак ни Миланова појава. Ушао је с припитим осмехом на лицу, у кошуљи боје црне ноћи без месечине. Хтела сам да потонем у ту нијансу и никада више не угледам светлост. Само нисам хтела оног који је носи.
,,Не јављај ми се више”, било је последње што сам рекла те вечери и последње што сам му икада упутила. Речница је остала да лебди између нас, пуна хладноће, од које нисам видела његов израз лица. Оно ме није ни занимало.
Враћала сам се у стан путевима споредним и густим, без украса и музике. Свирала је само тишина и пловила сам њоме у миру. Идући, у себи сам градила мостове. То је игра коју сам стално играла као дете, када је требало дуго да пешачим. Сада ми се чини још занимљивијом. Прво сам замислила један од чистог сребра. Други је био дивљи и обрастао у биљке човечанству још непознате. На трећем мосту, крећући се између безбројних величанствених стубова, на рамену ми је руку држао Хермес. До стана сам изградила на десетине мостова. Куда су водили? Није било важно.
