Ја сам просјечан грађанин. Имам просјечну породицу. Ожењен сам и имам двоје дјеце. И жену, да не заборавим. Укратко, једна срећна породица.
Али не иде више овако. Не! Не! У сљедећој години мора нешто драстично да се мијења. Нова година. Нова нафака. Рез, буразеру!
Син ми се недавно оженио. Снајка је трудна, па ћемо већ за који мјесец имати бар још једног члана породице. И бићемо још сретнији. Значи, биће нас укупно, најмање, шесторо у малом једнособном подстанарском стану. Али зачудо у малим, мемљивим, сутеренским, подстанарским становима, као нигдје другдје, стиска се велики оптимизам. Ја вјерујем у бољу будућност. То ме и држи. Држи ме ту гдје сам. Без обзира на све, ја се никад’ не предајем. Никад’! И како се приближава Нова година, добро сам размислио и овако одлучио.
Прво ћу се ја оженити и отићи код нове жене у њен стан. Моја жена ће се у почетку ишчуђавати и љутити, али проћи ће је то. А кад је прође, и она ће се дозвати памети. Лијепо ће се удати, крајње је вријеме, и отићи код свога мужа к’о што Бог заповиједа. Кћерка има момка. Нек’ се и она фино уда и иде код њега. А и шта би друго?
Значи, у овоме стану ће остати само син, снаха и унуче. Е, они ће да оду код снахиних родитеља. Доста су и код мене живјели. Ако се пријатељ нешто узјогуни и не сложи се са мојим генијалним планом, рећи ћу сину да одмах остави његову кћер и запроси пуницу. Па да види пријатељ ко је неспособан, и шта је то комбинаторика кад ја комбинујем!
