– Мир Божији! Христос се роди! – Ваистину се роди!
То је Божићни поздрав, симбол традиције, Православља, породице, породичног окупљања и битисања. Божић је са тобом, ти са Њим и Он у теби! И кад се угасе породична огњишта, кад нестане вечног пламена у старим породичним кандилима, кад падне стара мемљива прашина по тананој разапетој паучини детињства и сна, врати се на своје родно огњиште, потпали славску свећу и старо кандило, нек замирише мирис тамњана и врати ону потребну топлину и драж породичног окупљања. И зато, и ако ту никог више не буде било, знај, твоји најмилији су те ту тражили, чекали и надали се теби и твојим доласцима, загледани у зарасле стазе твојих одлазака и долазака.
Погледује стари деда Урош кроз стари дрвени прозор и радује се доласку наступајућих светковина и нада се, доћи ће неко. Зато му врата стоје откључана и с првим сумраком упаљена светла око куће, како би драги му видели пут до куће, до огњишта родног. Кућу су мало средили, окречили у бело и покосили траву испред куће где ће се унуци растрчати кад стигну из далека. Дошао је и тај дуго очекивани дан – Божић! Велика славска свећа на сред стола, око свеће богата трпеза коју је стара бака са љубављу спремила за госте који ће сигурно доћи. Две старине за пуним столом, погледима и мислима у даљину, погледују и ослухују кад ће се појавити њихови гости. И онда, прасак! Напуни се пространо сеоско двориште. Из захукталих аутомобила истрчаше мали, весели и раздрагани унуци и сви као један, потрчаше у снажни, топли, дуго ишчекивани загрљај!
– Христос се роди!, повикаше сви у глас, а из плавог старачког ока грунуше крупне сузе радоснице.
– Ваистину се роди! Добро ми дошла децо моја драга, пилићи моји весели! Тако сам вас се пожелео. Дођите да вас све пригрлим! Вратили сте ме у живот, нека вас Бог и срећа вечно прате. Хвала вам што вас имам и што нас нисте заборавили!
Не заборавите децо своје корене, и своје прве зањихане колевке. И кад нисте ту, увек сте у нашим срцима и нашим мислима, у нашим молитвама и неисплаканим сузама…
