До мене је пре неки дан допрла прича Баба Неве, дуговечне паоркиње, која је памтила и много тога знала. Умрла је у деведесет деветој години живота.
Јасно је видим на средини паорског дворишта, под сунчевим зрацима седи на дрвеној столици с наслоном и хекла. Ради попут машине. Говори и врти хеклицом, а испод њених руку нараста чипка. Уз песму врабаца и мирис шебоја, кроз мисли јој се нижу ликови који су некада, макар на трен, дотакли њене дане. Присећала се догађаја давно заборављених, а можда се зажелела неких драгих лица, па их је са прашњаве полице сећања износила на лаки поветарац да се освеже. Крхка, кошчата, подсећала ме је на гранчицу сасушеног багремовог цвета који дуго задржава свој мирис.
Причала је овако:
„Била једном два човека. Волели су пространство равнице и плодну црницу, масну од добро баченог стајског ђубрива. Вредно су радили, поштовали време када је требало посијати, окопати, бацити ђубре или скинути летину. Живели су у слози попут браће.
Текло је време тако. Као и увек, мир и слога трају док трају. Посвађају се људи и помире, дође до повишеног гласа, па се седне, разговара, једе и пије, а на крају опрости и заборави.
Но дошло је неко друго време, земља је давала колико је давала. Требало им је све више и више. На најплоднијем делу кикиндских њива који се зове Валов, имали су заједничку бразду. Једне године ју је заоро један, друге године други.
Једног дана су се срели на њиви. Свако од њих је дошао крадом, да га онај други не види. Желео је да узоре пре другога.
– Ти си прошле године, ове године ћу ја!
– Ма шта кажеш!
– Ти си прошле године, ове године ћу ја!
– Ма, ти…
– Ма, ти…
Расправа је текла све бучнија и бучнија. Делили су се и раздељивали, запенили се попут пене на тек усутом пиву у криглу, само што се ово и даље пенило уместо да спласне. Разјарени попут бикова ударили су један на другог. Ударали се, викали, говорили један другом најгоре псовке које је људско уво чуло.
– Убићу те, па те више бити неће. Говорио је први, док је стезао грло другом. Овај је једва промуцао:
– Откриће те кад тад.
Последњом снагом је гледао око себе. За око му је запела котрљајућа трава чије су семе донели први руски мигранти после октобарске револуције, код нас је прозвали копрцан.
– Неће! Нико не зна да сам овде. Никада ме неће открити.
– Одаће те копрцан.
Последње речи пре уласка у свет мртвих су допрле до давитеља.
Сахранио га је украј канала, испод младе багремове шуме. Нико га није видео, нико ништа није чуо.
Трагали су за несрећником и жандари и људи, дозивала га је породица. Једноставно је нестао с лица земље. Он сам је почео причу о бегу у Аргентину чувеним паробродом.
Заиста тело никад није пронађено. Од наследника је купио део њиве са багремовом шумицом.
Године су пролазиле. Смењивале су се јесени и зиме. Никада није дозвољавао да се такну огромни багремови. Никада није ни један угарак узео.
Под старост је седио у конку своје куће. Однекле је дунуо топао ветар. Наговештавао је неки немир. Претећи је топлину увлачио у све ћошкове шупа и дугог конка. Он се узнемирио, покушавао је да жмури, да не мисли, да се помери, али безуспешно. Одједаред је бусен траве пролетео и закотрљао се прашњавим сокаком.
Насмејао се.
Прво тихо, па гласније, а ондак грлено.
– Бабо, што се смијеш? Шта је смешно?
– Е мој синко, нико није побегао, нећу ни ја. Дошло време да се клетва обистини. Казао је да ће ме копрцан издати. Досад није, ал’ дође време за све. Видиш сине, ја сам убио Гавру Ћућуровог. Са’ранио сам га у багремовој шумици на крају њиве.
Зови жандаре.
Посматрачи и слушачи у тишини, погођени истином која се могла видети на старчевом лику.
Грех је грех. Никада не застарева.”
Тако је причала Баба Нева.
