Долазак
Мрак је прогутао село Вукојевце. Магла се вукла као бескрајна паучина преко кривудавих путева. Саша је управљао старим “Голфом” по сеоском путу, једва видљивом под светлима фарова. Нервозно је погледао у ретровизор, али иза њега није било ничега осим бескрајне ноћи. Сат на табли показивао је 23:47.
„Проклето глуво доба“, процеди кроз зубе.
Вожња до куће његове покојне баке потрајала је дуже него што је планирао. Стара кућа налазила се на крају села, изолована од свих. Последњи пут је овде био као дете, али бакина смрт га је натерала да се врати. Требало је да среди кућу за продају. „Данас само да преспавам, а сутра све обављам“, говорио је себи, али осећао је нелагоду.
Кућа је изгледала исто као што је памтио — дрвена тераса, огуљени капци и гвоздена брава која шкрипи кад се откључава. Док је уносио торбу, нешто је пуцкало под његовим корацима. “Само суво лишће”, помисли. Али, звук је био другачији — као да је неко ходио иза њега. Осврнуо се, али никога није било.
„Већ си почео да лудиш, Сале“, прошапутао је сам себи и ушао унутра.
Тишина
Унутра га је дочекао мирис старог дрвета и мемле. Прозори су били затворени, али као да је ваздух улазио кроз саме зидове. Укључио је светло. Жуто светло једине сијалице заиграло је по уоквиреним фотографијама на зиду. Лица његових предака гледала су га мртвим, стакластим погледом.
Нешто је лупнуло на спрату.
„Мишеви“, рече гласно, као да жели да увери самог себе.
Под је шкрипао док је корачао ка дневној соби. Ставио је торбу на кауч и из џепа извадио телефон. Није било сигнала. „Наравно, где бих имао сигнал у овој дивљини“, промрмља. Укључио је музику да разбије тишину, али звук је био слаб, пригушен. Као да је цела кућа гута звукове.
Изненада, са тавана се зачуо туп ударац.
Саша се тргну.
Стајао је непомично и ослушкивао. Једна секунда. Две. Поново ударац, овог пута јачи.
„Неко је горе…“ Прошла му је кроз главу мисао која га је одмах обузела страхом.
Попео се до степеница које су водиле на спрат. Тамо није било светла. Стојао је у подножју степеница, слушајући како из мрака изнад долази благо тапкање, попут дечијих стопала која трче по поду. Удахнуо је дубоко и нагло викнуо:
„Ко је тамо?!“
Тишина.
Мртва тишина.
Сенка
Саша је са лампом из телефона кренуо уз степенице. Са сваким кораком, шкрипање дрвета звучало је све јаче. Пролазио је погледом по тавану, освежавајући сећања. Иста стара комода, ормар пун старих хаљина. Али, у углу…
Угледао је нешто што се није сећао да је икада било ту — дрвени сандук са металним оковима.
Пришао је полако, срце му је лупало као добош. Клекнуо је и руком прешао преко хладног метала. Закључан катанцем. Изнутра се зачуо звук.
Туп.
Саша је скочио као опарен и повукао руку. „Не, не, не…“
Ударац изнутра поновио се двапут брже. Као да неко лупа изнутра песницама.
„Ко је унутра?!“ викао је Саша.
Тишина.
А онда, шапат.
— „Отвори…“
Глас је био храпав, промукао и тих, али је јасно чуо речи.
— „Отвори… ослободи ме…“
Саша је почео да се спушта низ степенице, али са спрата је одјекнуо страховит, гласан ударац као да је неко скочио са стола на под. Туп. Саша је потрчао, али врата на приземљу била су затворена.
— „Не можеш изаћи…“
Глас више није био на спрату. Био је одмах иза њега.
Повратак у пакао
Саша се окренуо и угледао сенку на степеницама. Људска фигура стајала је на трећем степену, мрачно и непомично, али глава јој је била погнута под ненормалним углом.
— „Ослободио си ме.“
Саша је кренуо назад ка вратима и нагло повукао браву, али није могла да се отвори. Врисак му је заглављен у грлу. Сенка је корачала ка њему споро и неприродно, као да сваким кораком крши сва правила људског тела.
— „Ослободио си ме… и сада ћу ослободити тебе од тебе.“
Нешто га је зграбило за раме, хладно као лед. Његов врисак испунио је кућу, али нико га није могао чути. Сенка је отворила уста, и у мраку њених уста видео је… ништа. Празнина. Беспуће. И та празнина почела је да га увлачи.
Последњи звук
Када је полиција сутрадан стигла, Сашин аутомобил је још увек био испред куће. Врата су била отворена. Ништа није недостајало. Телефон му је лежао на поду са пуштеном музиком.
„Где је власник?“ питао је полицајац.
„Нема га“, рече други.
Узели су извештаје и обишли кућу. Када су дошли до спрата, угледали су отворен дрвени сандук. У њему није било ништа, осим огреботина на унутрашњим зидовима, као да је неко изнутра покушавао да изађе.
На крају је све забележено као случај “нестанка без трагова”.
Те ноћи, мештани села Вукојевци говорили су о неком звуку који је одзвањао из куће. Као да неко лупа по зидовима.
И као да у тишини, одмах након лупања, неко шапуће:
— „Отвори…“
