„Да ли си чуо за Elevator Game?“, у једном тренутку упитала га је смеђокоса и енергична Софија.
„То је оно нешто гдје се возиш лифтом на неколико различитих спратова и на крају треба нешто мрачно да се догоди“, одвратио је Џон.
„Та игра има прецизна упутства. Она се могу пронаћи на интернету. Гуглала сам и мало сам истраживала по том питању“, наставила је она. Била је прилично заинтересована за све ово и изгледа да је имала неке идеје у вези са тиме. „Ипак, многа од тих упутстава су погрешна или су непотпуна. Ја сам пронашла права упутства на даркнету. И сада их имам на телефону.“
„Откуд знаш да су та упутства права?“, сумњичаво је упитао Џон.
„Знам. Вјеруј ми. Имам своје изворе на даркнету којима у потпуности вјерујем“, одвратила је Софија. Потом је почела нешто да листа на свом мобилном телефону. „У питању су тачно одређени спратови на којима треба ићи лифтом и тачно одређен редослијед тих спратова. Све мора да буде учињено по правилима игре.“
„И шта се онда деси?“
„Онда се лифт спусти у подземље. Испод приземља. Спусти се у подземни свијет. Међу духове или демоне. Може се рећи да се спусти код врата пакла“, прилично надахнуто и сигурно говорила је она. Дефинитивно се претходних дана бавила овим питањем и прилично је научила све у вези те фамозне игре.
„И то може да се уради у било којој згради која има лифт?“
„Само је битно да има довољан број спратова, односно најмање десет спратова“, рекла је Софија.
„Када се обави редослијед вожње на прави начин, онда се на крају притисне дугме за десети спрат. Тамо треба сачекати да се отворе врата лифта, а онда особе које играју морају затворити очи и нипошто не смију гледати док су врата отворена. Када се врата напокон затворе, ако је све урађено како треба, онда ће се лифт спустити испод приземља, односно на ниво који не постоји у материјалном свијету, него у другој димензији, те у којем се налази подземни свијет. Играчи ће имати прилику да сиђу доље, да накратко погледају оно што се буде налазило пред њима, или чак да изађу из лифта и истраже свијет с оне стране постојања.“
„Колико сам чуо у вези са том игром, у питању је обична глупост која служи само за зезанцију радозналих студената“, рекао је Џон. Покушавао је да разувјери своју пријатељицу и сарадницу од ове прилично безвезне идеје која им није могла пуно помоћи по питању гледаности њихове веб-серије. „Нема никаквих доказа или свједочанстава која би потврдила било шта од овога.“
„Има онај случај из деведесетих година у Чикагу“, рекла је она. „Двоје студената, момак и дјевојка, нестали су у једној старој згради након што су играли Elevator Game. Такође, био је и онај случај од прије пар година, управо овдје, у Њујорку. Слична ситуација, само су у питању биле двије студенткиње. Нико више никада није чуо за њих.“
„Не знам, Софија. Нисам сигуран да то о чему причаш може да подигне број пратилаца нашег канала. Мислим да ћемо изгубити и оне које имамо“, одвратио је Џон.
Иначе, Џон и Софија су, са још двоје пријатеља, имали YouTube канал на којем су снимали своја истраживања паранормалних појава, односно уклетих кућа, урбаних легенди, мистичних ритуала призивања и сличних популарних и необјашњивих феномена. Били су популарни.
Имали су пратиоце и вјерне фанове. Имали су чак и спонзоре који су им плаћали рекламе.
Међутим, у задње вријеме су остали без идеја. Нису више имали шта да снимају и то је могао да буде проблем. Неколико задњих емисија биле су прилично лоше, опала им је гледаност, почели су и да губе пратиоце, а што је било најважније, почели су да остају и без спонзора. Он и остали то нису смјели да допусте. И под хитно су морали да се врате у игру и да сниме неколико ударних и занимљивих емисија. Требала им је добра идеја. Требало им је нешто што ће да привуче пажњу гледалаца.
Ипак, он није дијелио Софијин ентузијазам по питању Elevator Game-а. Он је мислио да је то глупо и да ће то бити још један промашај, а какав сада себи нису смјели да допусте.
„Тај случај из Чикага је разјашњен“, у том тренутку се појавио и укључио у разговор и њихов пријатељ Роберт. Дошао је у друштву Кевина. „Зграда је била стара. Лифт је био покварен. Након неколико седмица су открили шта се десило са несталим студентима. Лифт их је спустио у подрумски дио, а који већ година није био у функцији и који је био запечаћен. Изашли су из лифта, а онда се он вратио горе. Доље нису имали начина да га позову назад, а нису имали како ни да изађу из тог дијела зграде. Умрли су од глади, затворени под земљом у напуштеном подруму старе зграде и без могућности да дозову помоћ.“
„Знам за то. Прочитала сам о том случају. Међутим, онај други случај, нестанак двије студентице у Њујорку, никада није ријешен“, сигурна је била Софија. „Та зграда није имала подрум. Они нису доживјели сличну несрећу. Они су буквално нестали.“
„И ту има разних теорија“, сигуран је био и Роберт. Несумњиво је и он био упућен у ово питање.
„Наводно су њих двије биле у вези, те су побјегле заједно. Исто тако, има верзија да су дуговале неке паре дилерима дроге и да су их они средили. Има више теорија и све су прилично могуће. Све су реалније од тога да су сишле у пакао и да се због тога више никада нису појавиле.“
„Без обзира на све, сигурна сам да би ово могло да буде интересантно нашим фановима. Можемо да покушамо тако нешто, да пронађемо зграду која испуњава услове, да урадимо све кораке по правилима које сам нашла на нету, те да то све снимимо“, упорна је била њихова смеђокоса сарадница, а која је, у ствари, била главни инспиратор и креатор већине њихових пустоловина. „Ако треба, а сигурна сам да ће требати, можемо све мало да зачинимо неким накнадним специјалним ефектима. И уз то додамо мало добре глуме.“
„Не знам, Софија. Нисам сигуран у то“, и даље се бунио Џон.
„Ја сам против тога. Мислим да је то губљење времена“, сигуран је био Роберт.
„Немамо избора. Морамо да поставимо снимку емисије до петка. Ако не будемо ништа имали, изгубићемо и оно мало преосталих спонзора“, забринуто је рекла Софија. И била је у праву. Џон је тога добро био свјестан.
„У праву си. Знам да морамо да имамо било шта“, схватио је Џон. Погледао је у ову двојицу. Они нису били одушевљени свим овим, а посебно Роберт. Ипак, и они су, вјероватно, схватали да немају пуно избора и да је ситуација критична. Морали су нешто да учине и да сниме нову епизоду њихове веб-серије. „Урадићемо то. Снимићемо Elevator Game.“
И то је било то. Договорили су се. Сада су само морали да пронађу одговарајућу зграду и да смисле како ће то да обаве у неком касном ноћном термину када не буде никога било да их омета у томе.
Ипак, нису имали проблема са тиме. У Њујорку су имали и више него довољно великих зграда у којима су могли да обаве све што је било потребно. На крају су изабрали један хотел који је имао тачно десет спратова и који се налазио у близини. Ту у ово доба године није било велике гужве и требало је да не буде проблема у снимању нове епизоде. Одлучили су да тамо оду око један сат послије поноћи, да почасте типа који је радио на рецепцији како их не би зезао и истјерао их напоље, те да у кратком времену проведу све потребне кораке у игри, сниме то, и онда се изгубе одатле. Касније ће се бавити постпродукцијом, односно додатним снимањима и специјалним ефектима. То је била Џонова специјалност којој је био веома посвећен.
„Шта сада? Како ћемо све ово да одрадимо?“, у једном тренутку упитао је Кевин. Држао је у руци малу камеру и снимао хол у хотелу. Никога није било осим њих. Било је један сат послије поноћи. У згради није било пуно гостију и већина тих који су били већ су спавали. Рецепционар их није гњавио и он је био за рецепцијом која се налазила на самом улазу у хотел. Они су сада били пред вратима лифта у приземљу зграде. И били су спремни да сниме најновију епизоду своје веб-серије.
„Ја имам написана правила и кораке које морамо да урадимо“, одлучно је рекла Софија. „Џон и ја ћемо ући у лифт и обавити све то. Џон ће снимати својим телефоном. А вас двојица будите овдје и пратите ситуацију на Робертовом лаптопу. Бићемо у контакту и настојаћемо да све ово буде што драматичније.“
„Нисам сигуран да ће специјални ефекти и не знам каква глума поправити укупан утисак ове епизоде. Плашим се да овај пут нећемо имати шта да понудимо нашим пратиоцима“, негативан и прилично незадовољан био је њихов пријатељ и сарадник Роберт.
Сљедећег тренутка отворио је свој лаптоп, те се смјестио у једну црвену фотељу која се налазила уз зид. Одмах је кренуо да отвара програме и да се повезује на мрежу са Џоновим телефоном.
Желио је све да испрати одавде. Био је истински професионалац и прилично посвећен послу којим се бавио.
„Не брините. Немамо шта да изгубимо. Покушаћемо да снимимо занимљиву епизоду“, настојао је све да их охрабри Џон. Затим се опуштено осмијехнуо. „Ја и Софија ћемо се мало провозати лифтом, настојаћемо да дјелујемо конфузно и уплашено, да оставимо утисак и да све дјелује драматично, а за остало ћемо се побринути касније, када мало додамо неке специјалне ствари и посебне зачине свему овоме.“
„У реду. Нека вам буде“, одмахнуо је Роберт, те је наставио нешто да куцка по свом лаптопу.
Џон и Софија су потом стали пред лифт. Она је притиснула дугме и позвала лифт да се спусти у приземље. Трајало је то пар тренутака. А онда су се врата отворила.
Лифт је био прилично простран. И дјеловао је у веома добром стању. То је могло да буде мало отежавајући фактор за драматургију којој су тежили. Али, Џон је схватио да немају избора и да ће морати да раде са оним што имају на располагању.
Укорачили су унутра. Узео је телефон и почео је да снима Софију и себе. Она је поново притиснула дугме унутар лифта и дала му инструкцију да крене на један од спратова горе, а све у складу са оним корацима које је имала код себе и које је, несумњиво, научила напамет. Џон је опуштено махнуо Кевину и Роберту који су остали у приземљу. А онда су се врата затворила.
Кренули су горе.
„Да ли знаш шта треба да учиниш“?, упитао ју је Џон.
„Наравно. Не брини. Ти само буди ту и снимај све“, одвратила је она и потом се благо осмијехнула.
Лифт се зауставио на четвртом спрату. Врата су се отворила. У ходнику никога није било. Пред њима се указао само благо освијетљен простор. Он је читаво вријеме држао телефон и снимао. А Роберт и Кевин све су то пратили из ходника у приземљу, путем лаптопа и директне Wi-Fi везе.
Врата су се затворила и Софија је притиснула дугме за наредни спрат. Лифт је тада кренуо доље.
„Да ли све иде према плану?“, путем телефона упитао је Кевин.
„Да, све иде према плану. Софија води главну ријеч“, одвратио је Џон.
Лифт се поново зауставио. Врата су се отворила. Пред њима се указао полумрачни и пусти ходник. То је трајало пар секунди, а онда је она поново притиснула једно од дугмади на контролној табли у лифту. Наставили су даље. Сада су поново ишли горе.
„Да ли си узбуђен?“, тихо га је упитала.
„Па, онако. И нисам нешто посебно“, одвратио је Џон. „Немам разлога да будем.“
Опет су стали. Врата су се отворила. И пар тренутака су само тако стајали и гледали у једнолични призор пустог и слабо освијетљеног ходника хотела.
„Још само мало“, рекла је она и потом је опет притиснула једно од дугмади. Врата су се затворила и лифт је кренуо доље.
„Да ли има још пуно овог возања горе-доље?“, у једном тренутку упитао је Џон.
„Већ смо при крају“, рекла је Софија. „Након овог стајања, идемо на десети спрат и тамо морамо да поштујемо посебна правила. Тамо морамо да зажмуримо у тренутку када се врат отворе и да не отварамо очи све док се не затворе.“
„Зашто?“
„Зато што је то дио ритуала. Тек ако то испоштујемо, онда ће лифт почети да се спушта у подземни свијет и онда ћемо имати прилику да провиримо иза оне стране“, сигурна је била Софија. Потом га је погледала и опуштено му се осмијехнула. „Не смијемо прекидати или било како узурпирати правила. То је важно.“
„Ха, ха! У реду, како ти кажеш, Софија“, одвратио је Џон. Све ово му је и даље било безвезе. Али, хтио је да игра игру онако како је његова сарадница и пријатељица жељела и да тако покушају нешто направити за наредну емисију.
Врата су се отворила. Пар тренутака су тако стајали и гледали у празан ходник пред собом. А онда је дошао тренутак за финални потез. Софија је притиснула дугме за десети спрат. И кренули су горе.
Возили су се неколико тренутка. И онда су напокон стали. Она га је погледала. Ништа му није рекла. То је био знак да испоштује правила и да затвори очи. Он је то и учинио. Невољно, али хтио је да јој изађе у сусрет.
„Шта се сада дешава?“, упитао га је Кевин преко телефона.
„Морамо да жмиримо док су врата на десетом спрату отворена“, одвратио је Џон. „Ви гледајте преко монитора и пратите да ли се дешава нешто интересантно.“
„Ха, ха! У реду, Џоне“, уз осмијех је рекао његов пријатељ.
И онда је затворио очи. Држао је телефон уперен према вратима лифта. И могао је да чује звук у тренутку када су се она отворила. Жмурио је и снимао ходник десетог спрата који се сада налазио пред њима. Ништа није чуо. Није било никаквог кретања или некаквих гласова. Несумњиво, ни овдје није било никога од гостију у хотелу. Само су били он и Софија.
Али, за разлику од раније, могао је да осјети неко благо струјање хладног ваздуха. Некаква хладноћа долазила је из ходника пред њима, а какве раније није било. То је било збуњујуће. Али, у питању је, вјероватно, била клима у хотелу, а такође, и чињеница да није гледао пред собом, да су стварали драматичну атмосферу, те да је у питању сигурно била и сугестија.
„Нешто се дешава. Нешто смо примијетили… изгледа…“, зачуо је Кевинов глас, а онда је веза почела да се губи.
„Шта си рекао?“, збуњено је упитао.
„Нешто…“, и онда је веза пукла.
Врата су се затворила. Отворио је очи. Софија је стајала поред њега и дјеловала је веома озбиљно, чак и узнемирено. И даље је осјећао необичну хладноћу свуда око себе.
„Осјетила сам нешто. Нешто ме је додирнуло“, збуњено је рекла она. По свему судећи, била је уплашена и конфузна.
„Изгубили смо везу са Кевином и Робертом“, рекао је Џон. Гледао је у телефон и схватио је да немају интернета, али ни мреже. „Имамо неке сметње.“
И тада је лифт кренуо доље. Она није била притиснула дугме на њему, а он је сам кренуо да иде.
„Вјероватно су она двојица позвала лифт“, рекао је Џон. И погледао је у уплашену смеђокосу дјевојку која је стајала поред њега. „Прекинула се веза и логично је да ће то урадити.“
„Лифт, према правилима ове игре, након десетог спрата сам креће према доље и силази у подземни свијет“, рекла је она. Глас јој је био дрхтав, а у очима јој се јасно могао видјети страх.
„Лифт ће се зауставити у приземљу. Нема куда даље да иде“, рекао је Џон. Био је прилично сигуран у ове своје ријечи и у здраву логику. „Ствари не функционишту на начин као у тим играма и урбаним легендама. У то смо се увјерили небројено пута до сада.“
„Можда се сада увјеримо у нешто друго.“
„Никада нисмо имали истинско паранормално искуство. Све оно је била глума и зезанција“, наставио је Џон. „Ми смо живи докази да тако нешто не постоји, или да га је барем тешко пронаћи.“
Лифт је наставио да се спушта. Она и он су стајали и гледали како се лампица помјера на бројевима спратова и како се приближава приземљу. А онда су стигли до приземља, односно до нуле. Нула је засијала, али лифт се није заустављао. Осјетили су да се и даље спуштају. Нула је и даље свјетлуцала, као да су стигли у приземље, али лифт је наставио да иде доље. То је било збуњујуће. И то га је прилично изненадило.
Софија се почела да тресе. Била је видно нервозна и узнемирена.
И тада су напокон стали. Лифт се зауставио. Подигао је камеру свог телефона према вратима. И чекао је. Чекао је да се отворе. Погледао је у Софију. Она ништа није говорила. Само је уплашено стајала поред њега и тресла се од страха.
И онда су се врата напокон отворила.
„Не постоји логично објашњење за то што се десило. Они су нестали. Буквално су нестали нама пред очима“, нервозно је рекао Кевин. Пушио је цигарету и сједио је за столом у друштву Роберта. Пред њима двојицом сједио је инспектор Џексон из њујоршке полиције. Прошла су три дана од оне ноћи у хотелу. И од тада није било ни трага ни гласа од Софије и Џона.
„Људи не могу тек тако да нестану“, озбиљним тоном рекао је инспектор Џексон. И он је пушио цигарету, те је смркнуто посматрао њега и његовог пријатеља. „Нешто им се десило. Некуда су отишли. Својевољно или не.“
„Отишли су у подземни свијет. У свијет духова. Отишли су у пакао“, уплашено је одвратио Кевин.
„То су глупости, Кевине. То је немогуће“, укључио се Роберт.
„Нису могли да сиђу испод приземља. Провјерили смо. Ова зграда нема подрум, нити је икада имала подрумске просторије. Окно лифта постоји само до приземља. Лифт није могао да иде даље“, наставио је Кевин. Присјетио се оне приче од раније о сличном догађају из Чикага. „Нису могли нигдје да заглаве и да одатле не могу да изађу. Нису могли на рационално објашњив начин.“
„Рекли сте да сте играли ту некакву Elevator Game“, констатовао је инспектор. И даље је би озбиљан и хладан. И непрестано је повлачио димове цигарете. „То је игра која на крају лифт и путнике у њему треба да спусти у пакао. Да ли сам добро схватио све то?“
„Да, тако некако“, потврдио је Кевин.
„То је била Софијина идеја. Она је спремна на свакакве лудости како би подигла гледаност нашег канала“, опет се укључио Роберт. „Сигуран сам да је убиједила Џона да одглуме све ово и да су њих двоје заједно негдје побјегли на пар дана, а како би дјеловало као да су нестали. Као да је игра истинита.“
„То Џон никада не би урадио. Он није у том фазону“, сигуран је био Кевин. „Не би пристао на такве Софијине идеје.“
„Ни због гледаности вашег канала?“, упитао је инспектор. „Сазнао сам да вам баш не иде добро. Ово су били посљедње и очајничке мјере да нешто промијените и да задржите спонзоре.
Провјерио сам. Џон је у дуговима. Уопште му не иде добро. Нема куда. И он је, несумњиво, спреман на све како би се извукао и како би зарадио додатни новац од спонзора.“
„То Џон не би урадио“, наставио је Кевин. И чврсто је вјеровао у то, без обзира на сумње које су Роберт и инспектор Џексон имали у све то. „Осим тога, прије него што смо изгубили везу са њима, видјели смо нешто чудно на монитору. Видјели смо неку силуету, неку женску особу, како из ходника на десетом спрату улази у лифт. То све има снимљено. То је на лаптопу.“
„Видио сам то“, рекао је инспектор. „Накратко се види како нека силуета улази унутра и тада се прекида снимка. То може да буде и грешка на снимци, а такође, то може да буде и неко кога су ово двоје ангажовали да све то одглуми. То је оно у чему је Џон специјалиста, зар не? Специјални ефекти и драматургија.“
„Да, јесте, али…“
„То је све јасно. Колико сам упућен, Софија је била та која је изабрала овај хотел. И она је све ово организовала, заједно са Џоном“, наставио је инспектор. „Могли су да учине што су хтјели. И несумњиво су ту и учинили.“
„Не вјерујем у то“, упоран је био Кевин.
„Опет ћу да разговарам са рецепционаром. Можда се сјети још нечега. А такође, и са гостима хотела“, наставио је инспектор Џексон. „Можда је неко нешто видио или чуо. Али, чврсто вјерујем да је у питању нека њихова игра и да ће се они ускоро појавити. А када се то деси, онда желим да поразговарам са њима и да им објасним да због гледаности и због неких зезанција на YouTube-у не смију да праве овакве глупости и да троше вријеме и ресурсе њујоршке полиције. То је нешто због чега ће морати да одговарају и да положе рачуне.“
И то је било то. Разговор је био завршен. Инспектор Џексон, али и његов пријатељ Роберт, нису вјеровали у натприродно објашњење нестанка Софије и Џона, него су сматрали да су њих двоје играли неку своју игру и да су се намјерно сакрили од осталих. Он није био убијеђен у тако нешто. И плашио се оног најгорег.
