Хладна каша

Макс већ сатима седи у инвалидским колицима и гледа кроз прозор по ком изненада почињу да падају ситне капи. Прозор се мути и растапа од воде која се слива низ стакло. Може се рећи да је у питању делимично побољшање. Пре тога све је деловало сиво и монотоно. Данима је већ тако. Гром удара у оближњу шуму, али он га чује пригушено, као промукао шапат неког удаљеног титана који га дозива. Упорно и све ближе. Глас полако постаје виши и вероватно припада некој од сестара. Време је за терапију, каже глас. Увек има довољно времена за терапију, каже Макс у себи. Киша почиње јаче да пада, а грмљавине постају учесталије и гласније. Олуја га враћа у време када је тек започињао своју трагичну потрагу. Свет почиње да се љуља. Попут брода на врло немирном мору.

Делио је кабину с Етиопљанином који је радио као судопера на броду и кога је морска болест готово исцедила до смрти. У бунилу, у које је несретник непрестано упадао и враћао се наизглед пратећи кретање теретњака, он му је први споменуо тај Свети грал – чудесни напитак коме је, од те ноћи, Макс посветио остатак живота.

Понекад се упита колико му је од живота још преостало, али одговор га сувише плаши да би о томе предуго размишљао. Зато га мисли воде назад на пут, преко Александрије, Триполија, све до Маракеша. На њему га чекају, као и ономад, водичи који га ништа не разумеју када им објашњава шта тражи, али их то не спречава да га слажу чим зину када треба да појасне шта нуде. Чекају га устајали мириси камила и шатора у којима су успевали да се натрпају читави каравани пробисвета и трговаца. Не може ни сам да се сети колико дуго је лутао с њима по беспућима Африке. Уосталом, био је то тек први пут да се с црног континента вратио празних шака. Не рачунајући, наравно, дијаманте које је прокријумчарио.

* * *

Звиздужући успут неку популарну, али ужасну мелодију, сестра одводи Макса у дневни боравак. Оставља га испред телевизора, док одлази да припреми терапију. Његови цимери га не примећују. Понекад му се чини да они не примећују ништа што се одвија ван простора од тридесетидва инча. На екрану, велике дивље мачке скачу на младунче газеле заривајући у њу своје канџе и чељусти. Природа је сурова. Не требају ти успорени снимци с кабловске да би то увидео. Макс уморно затвара очи и снимак премотава на сопствене сусрете с предаторима, далеко злослутнијим од оних који реже с телевизора. Животиње које као да су настале укрштањем лоших идеја и пакосних клетви. Само је Аустралија могла да изнедри такве паклене монструме, а такви монструми могли су да изнедре супстанце за којима је трагао. Водио се мишљу да је једино најјачи отров могао да произведе најјачи противотров. Нажалост, добијени напитак није испунио очекивања, али добро је зарадио на њему када му је у Русији нашао нешто другачију намену. У Аустралији је оставио два ножна прста и лажни идентитет за којим је расписана потерница. Вероватно је до сада застарела. Као уосталом што је и он.

 

Наступио је најгори део дана. Сестра гура Максу катетер у пенис. Бол је неиздржив. Он га издржава. Као што је издржао и мраз на Антартику, где је мокрење заиста представљало проблем, и то такав да је могао да ти угрози живот. Издржао је и напуштене фабрике у Источној Европи где је пишао крв када су га мучки ударали док им није пребацио главницу уштеђевине са званичног рачуна. Издржао је и ситна пецкања венеричних болести које је покупио на Тајланду скупљајући информације које су га неколико месеци касније најзад навеле на прави траг. Била је то гласина, али једна од оних које се не шире тако лако. Понекад је морао да их силом извлачи из гркљана несрећника који су му пали шака. Исплатило се. Најзад је имао нешто. Балтазар. Име човека за кога се веровало да је поседовао напитак. Вероватно је био једини на свету који је могао да се похвали тиме.

* * *

Стигао је најбољи део дана. Максу масирају стопала и листове, а затим мокрим облогама бришу леђа и задњицу. Спреда само овлаж пређу. Иако ужива, убрзо му све то постаје досадно. Није навикао на то. Одувек је био на ногама, можда отеченим и измореним, али стално у покрету и с јасним циљем где га воде. А водиле су га у једном правцу. Ка Балтазару.

Уследиле су године исцрпљујуће потраге. Утеху је налазио у томе што више није јурио привиђења и халуцинације малаксалог перача судова. Тражио је човека који је носио документа и пртљаг. Нажалост, фалсификована документа и мали ручни пртљаг с тајним дном, али то су биле очекиване препреке. Људи који су га сусретали, уз мало убеђивања и подсећања, умели су да га опишу. Увек другачије. Иза њега су остајали потписи, коришћени аутомобили и собе, а понекад, када би му се Макс заиста приближио, и укочена, хладна тела.

Након првих лешева, био је најзад апсолутно сигуран да Балтазар постоји. Као и да постоји исувише дуго. Стотинама година ако се могло веровати папирима до којих је дошао. А долазио је до њих дуго и тешко.

Њихов однос постао је игра опсесивне мачке и бесмртног миша. Временом је Макс научио готово све трикове и начине на које је Балтазар крао и мењао идентитете. Откривао је безбројне рупе у међународним законима и пограничним прелазима. Научио је како се сарађује с локалним властима и како се измиче правилима дубоког подземља. Ипак, и поред све те вештине и посвећености, Балтазар је увек налазио начина да изведе своју тачку нестајања. За све то време, Макс му се никад није довољно приближио ни да га честито погледа у очи.

Упркос свему, време је текло у тој њиховој игри, ништа спорије или брже него иначе, али само у једном правцу и бесповратно. А само један од њих двојице имао је све време овога света.

* * *

Макс послушно отвара уста док сестра у њих сипа нараџасту кашицу и брише салветом одбеглу громуљицу с браде. Добија од ње охрабрујуће похвале због послушности. Бљутави укус каше подсећа га на дан када је најзад успео да нађе Балтазара.

Снага га је до тада већ увелико напустила, преостала средства готово су била на измаку, а потеру је безуспешно окончао неколико година раније. Усамљен и сломљен, повукао се из игре и нашао одбачено и приступачно место у дому за старе с намером да у њему одлежи последње дане. Ипак, никада није заборавио на Балтазара и напитак, нити је ичим могао да замаскира горки укус неуспеха који је непрестано осећао у гуши.

Једног дана, у његову собу ушетао је млади неговатељ. Није га раније приметио међу особљем, али његов лик Максу није био непознат. Негде у галерији ликова коју је држао у својој подсвести, налазило се лице невероватно слично његовом. Док је младић пажљиво припремао кашицу за Макса, старац је полако почињао да схвата.

„То си ти…”, напокон је прозборио.

Млади Етиопљанин подигао је поглед и наставио да меша смесу.

„То си одувек био ти”, рекао је Макс нешто сигурније.

Младић је потврдно климнуо главом и слегнуо раменима као да му је мало непријатно, али без правог осећаја кривице.

„Ниси остарио ни дан”, приметио је Макс.

„У томе је поента, зар не?”

„Значи, истина је.”

„Еликсир живота? Барем тебе не бих требало да убеђујем у то.”

Старац је трептао у тишини.

„Колико је прошло од оне вечери на броду?”, упитао га је младић. „Тридесет, четрдесет година?“

„Више”, рекао је Макс и закашљао се.

„И све то време ти ми дишеш за вратом… Тражећи ово.”

Младић је извадио ситну бочицу из џепа и ставио је на сто крај Максове каше. Била је то обична стаклена бочица. У њој је могло бити било шта. У њој је било све што је Макс икада желео.

„Знаш у чему је твој проблем? Никад ниси знао када треба да станеш.”

Макс није одговорио. Није га више ни примећивао. Хипностисано је зурио ка столу. Младић га је још неко време презриво посматрао, а затим је, мрмљајући себи нешто у браду, изашао из собе. Истог тренутка, старац је сипао напитак у кашу и сасуо је у себе халапљиво и без задршке. Имала је необично хладан и металан укус.

* * *

Киша је прво онемоћала, а онда напокон и потпуно стала. Сивило и монотонија заузели су своје уобичајено место на прозору Максове собе. И он је поново био на уобичајеном месту крај прозорског окна, зурећи празним погледом у оно што се дешавало напољу.

Макс је био сигуран да га је Балтазар преварио и да се у бочици није заиста налазио Еликсир живота. Снага му се никада није вратила, животна енергија остајала је на устаљеном минимуму, а о младости је могао само да сања, што је све чешће чинио и будан. Осим тих сновиђења, све што му је било преостало је да најзад дочека крај игре.

Ипак, крај никако није долазило. Његови исписници исписивали су се са списка станара старачког дома и нестајали један по један, а он је и даље седео крај свог прозора, или где би га већ оставили, и чекао на свој ред. Ни сам није био сигуран колико је времена протекло када му се први пут у глави јавила узнемирујућа мисао.

Еликсир живота није подмлађивао људе. Он их је чинио бесмртним. Од тренутка када би га испили, напитак би човека држао у животу, али и у том тренутку. Заробљеног заувек. Каша је била тако хладна. Макс почиње да се тресе. Не сме исувише дуго да размишља о томе и свет око њега поново почиње да се љуља. Попут брода на врло немирном мору.

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Фолклорни хорор

Водењак

Тек бијах у школу пошао кадно се то збило. Сјећање на тај дан ми је остало урезано занавјек и вјеки

Настави...
Егзистенцијалистички хорор

Сигурно сам мртав

Кад сам, најзад, хтио да се пробудим, схватио сам да немам ту моћ. Свуда око мене мрак, не могу да

Настави...

Обавештења о конкурсима