Колико је немачки тежак језик сви знамо, али не знамо колико је заје*ан. Нећу ни да помислим колико пута сам помешала значења речи, или прогутала једно слово, па умало нисам неку клетву навукла на себе од озлоглашених Немаца. Додуше, некима је то и занимљиво, па се насмеју, иако немају смисао за балкански хумор. Мада, када виде да се неко мучи са немачким, радо прелазе на енглески, који им је гори него лоше научени немачки било ког странца.
У време када сам почела са учењем овог језика, не би ли се преселила у Немачку, дошла сам до солидног А2 нивоа, што би у преводу значило: умем да саставим просто проширену реченицу на нивоу детета од 4-5 година. Али Немци немају појма шта ти различити нивои значе, већ само ми јадни ученици, да не кажем мученици, то разумемо. Стога, то знање треба да се користи не би ли се побољшало.
Десило се једном тако да сам била код докторке која ми је преписала неке таблете. Оне ми нису одговарале и замолим ја свог, тада дечка, данас мужа, да позове за мене и да ми закаже нови термин, јер је мој немачки „шајзе” тј. фино речено лош. Мој муж, међутим, очински грубо одговори:
„Зови сама, мораш да се научиш да причаш и да се интегришеш! Учиш га већ шест месеци, верујем ја у тебе!”
Знојавих дланова и са кнедлом у грлу помислих: Могу ја то знање да окачим мачки о реп!
Али, пошто нисам имала куд, одлучила сам да саставим више просто проширених реченица уз помоћ Гугл-преводиоца у то што хоћу да кажем, и једно пола сата сам вежбала лепо читање. После неког времена зграбим ја ону слушалицу, удахнем дубоко и позовем то јутро докторку. Важно је да напоменем да постоји једна реч која је врло неопходна да кажем у овом разговору: pickeln- што би на српском значило бубуљице, али сам је погрешно прочитала са мог припремљеног текста и помешала са речју која звучи веома слично, али има апсолутно супротно значење- piNkeln, тј. као глагол: пишати, уринирати, мокрити; или као именица: пишаћка, урин, мокраћа.
Кренем ја као ђак првак да понављам сричући оно што сам написала уз помоћ Гугла, који није ни за шта. Стога је разговор преко телефона изгледао овако.
Јавља се секретарица:
„Добили сте ординацију Те и Те докторке. Та и Та на телефону, изволите шта Вам треба?”
„Добар дан, овде Та и Та. Била сам код докторке пре две недеље и добила сам таблете да пијем. Попила сам 20-ак, и појавило ми се црвено пишање по лицу. Хтела бих да закажем нови термин.”
Зло да буде веће, она ме не пита: „Зашто, побогу, пишате себи по лицу?”, што би мени прво пало на памет да кажем, већ ме она културно упита:
„А је л´ урин црвен или има крви у урину?”
„Урин?”, збуњено одговорих ја. „Како мислите урин? Урин ми је нормалан! Али какве везе има урин са тим?”, упитах ја увређено.
„Јесам ли добро разумела да пишките црвено од кад узимате таблете?”, рече фина госпођа на телефону.
Ја изнервирано одговарам и даље сричући речи као ђаче прваче:
„Аман, не, не жено (што је потпуно погрешно рећи на немачком, осим у формалном обраћању уз презиме) појавило ми се црвено пи-ша-ње, пи-ша-ње по лицу, никада није било толико малих и црвених пишаћка по лицу, обично се појави једном месечно пре женских дана, и то као беле пишаћке!”
У том тренутку поче жена грохотом да се смеје и каже:
„Ааааа имате бубуљице по лицу!”, наглашавајући ово „бубуљице” и настави да се смеје губећи дах.
Мој муж, чувши наш разговор из друге собе поче да виче као луд: „Pickeln су бубуљице, pinkeln је пишање!”
Прво што сам помислила: Ова сад мисли да ја себи пишам по лицу? А како бих? У руке, па да се умивам? Бесмислено! У мом брзинском размишљању ми је најбитније било да јој ставим до знања да то није случај. Тада ја кроз кикотање рекох:
„Да, извините, хм-хм, да, имам црвене бубуљице по лицу! Извините, немачки ми је лош, тек сам А2 ниво! Врло ми је битно да Вам кажем – не пишам себи по лицу!”
Жена љубазно одговори да је све у реду и да ништа не бринем, грешке се дешавају, немачки је тежак. И закаже ми термин кроз две недеље.
Те две недеље су ми биле паничне. Размишљам ја шта да радим када одем. Постоје неколико опција. Прва – да се правим као да се овај разговор никада није догодио, тешећи се да је она заборавила на мене, с обзиром да има много пацијената. Друга – да се нашалим, и трећа – да се извиним, ако ме погледа онако немачки попреко. Одлучих се ја за прву опцију.
Прођоше те две недеље и ја се појавих у ординацији. Када сам ушла, схватила сам да постоји четврта опција. Елем, заборавила сам на чињеницу да постоје две секретарице, које се мењају на смену. А ја појма немам са којом сам разговарала. Тако да нисам знала која је ова сада преда мном. Укоченог лица размишљам: препознаћу глас, ако схватим да је она, можда се ипак не сећа, а ако се испостави да је она друга, онда је још боље! Приђем шалтеру и представим се. Тог тренутка ме је фина секретарица с узвиком дочекала: „Ах госпођо Та и Та! Како Вам иде немачки?”, и гледа ме директно у очи, са осмехом на лицу и подбочивши браду рукама.
Пуна разочарења у овај малер одговорих слегнувши раменима:
„Боље него пре две недеље!”
(Инспирисано истинитим догађајем)
