Читаш тако по порталима: „ …препуштена сама себи, деца се не јављају, унуци ни у најави…”, и прво помислиш ‘ма неке породичне ствари, и ко зна шта се крије иза целе приче?’
Е онда, ето, игром случаја, или баш намерно, почнеш да радиш на Хитној, и колеге ти кажу „Нагледаћеш се свега”.
Рекох: „Добро, навика”, они су ту по 20 и више година.
Е онда кренеш у кућне посете по селима и забитима за које ниси ни знала да постоје. Сиромашних има свуда и у граду и на селу, али ове приче о „одбаченим” не могу да те оставе равнодушним, или бар не мене. Вероватно и на то навикнеш временом, сурово али истинито.
Возимо неку баку, небитно одакле и шта, и слушам причу ње и комшинице и не верујем.
Она у кућерку, у неком селу на крај света, без струје. Диже сина и унуке у небеса. Они интелектуалци, далеко од ње.
И на свако моје питање одговара са: „Па није баш тако, знате…”.
Има 85 година. Сукњу је везала канапом, на ногама пет пари чарапа (ако то могу тако назвати), неке старе патике од којих је направила папуче, али не да рећи ништа против деце. Мајка је то!
Остављамо је на болничком пријему, питају колеге, ко ће доћи по њу, ја одговорим: „Нико…”.
Тешко је и њима и нама, али тако је како је.
Нико! Далеко, далеко живи, а деца још даље. Центар за социјални рад ће одрадити своје. Да ли је баш морао да буде нико?
