Тога дана телефон у њеном стану није зазвонио. Ниједном. То је приметила тек у вечерњим сатима када је зазвонио телефон у некој индијској серији, коју је пратила тек да би имала о чему да чаврља са својим пријатељицама. На спавање је отишла са извесном дозом неспокоја у себи. Сутрадан, из књиге је узела последњу педесетицу, коју је заменила у оближњој мењачници, свратила је до продавнице да себи купи свакодневне потрепштине и, у повратку, приметила да живи на петом спрату. Знала је она где живи, али то до сада није било приметно. Овога пута, тих сто двадесетак степеника су изазвала неке промене на њеном срчаном ритму, који је премашио уобичајени број степеника. Осећала је умор, ноге су јој пулсирале, а прорадиле су јој и знојне жлезде. Баш су прорадиле. Њених сто четрдесет осам годишњих доба су одавала број година, којим је била оптерећена. Када је закорачила у своју гарсоњеру, са радија су управо текли стихови групе Балкан:
„ … он је тридесет пета-шеста,
не разуме сваки изам.
Он је тридесет пета-шеста,
подмеће леђа за реализам… ”
– Каква случајност? – помислила је, повезавши стихове са својим психофизичким стањем.
Радила је као певачица, конобарица, колгерла, пословна пратња, пријатељица, другарица, љубавница, супруга… глумица. Глумила је све шта је било потребно, а за сваку ролу је награђивана, у зависности од воље клијента. Солидне приходе је имала за њене прохтеве, мада, увек је недостајало нешто мало више. Да је бар још толико, па да могу штогод приштедети – рекла би у себи, понекад. А тражена је била и то, најчешће, телефонским позивом. Без шминке је лепша била него са њом. Арчила је своје године, не марећи много за последице. Њен минули рад се могао дефинисати у једној реченици: многи су је имали, а она није имала никог. Но, све у свему, задовољство је преплавило њен дух и тело, и била је уверена да ће такво стање трајати вечито.
Имала је потребу да мало обогати свој речник и решила је да прочита једну књигу, али коју? На наговор својих пријатељица је прочитала „Алхемичара” Паула Коеља и потпуно се разочарала. Очекивала је од романа много тога, али не и то да ће главни јунак морати тако далеко да путује, са јединим циљем да би сазнао нешто битно. Та битност је у њој изазвала буру нервозе јер је подразумевала повратак јунака на полазну тачку, као императив сазнања првобитне битности. Но, касније, књигу је почела да користи у друге сврхе. Управо у то време, упознала је Властимира, дугогодишњег „Швајцарца”. Власта јој је, у знак пажње, купио поменуту гарсоњеру, а све због њеног умећа и марљивости у кревету. Та акција и креација њеног фелациа, за њега је била луда комбинација. Оваква врста задовољства је оставила траг. У књизи се у то време увек налазило по неколико швајцарских „паука”. Овога јутра паукова је било на све стране стана, у сваком ћошку, сем у књизи.
У том моменту, зазвонио је телефон! Тркајући се са самом собом, прихватила је слушалицу и весело рекла: „Молим!”
– Добар дан, зовем из поште. Због неизмирених дуговања биће вам…
Даље није слушала, а слушалица се сама спустила на свом месту. Ноге су је полако спустиле до пода, даље нису могле. Тада се први пут „чукнула у главу”, што би рекли старији из лесковачког краја. И још нечег се сетила: „Ће те пита старос’ куде ти је била младос’ ”, говорила је њена баба Коса, која је управо из тих крајева потицала.
– Где си био?
– Нигде!
– Шта си радио?
– Ништа!
– За шта подмећеш себе?
– За неки изам! Ваљда?!
