„Немој да идеш улицом црних латица!”
„Не разумем.”
„Тамо живи лепо зло, тако сви кажу.”
Али Кејти није имала мира од те ноћи. Ујутру се упутила управо тамо. Све је било тако дивно. Свуда је било цвећа, дивног дрвећа, и јасно се видео врх планине Тавне.
„Зар је ово зло?”, мислила је у себи.
До тада није осетила такву радост. А онда је осетила да је неко гледа. Висок младић, црне косе и браде.
„Тако је развијен и чудан, али лепо чудан”, помислила је Кејти.
„Ја сам Гордон, звани лепо зло.”
„Не разумем. Ја сам Кејти.”
Кејти није обраћала пажњу на црне латице по улици, није видела чак ни трагове крви по кори дрвета.
„Дај ми руку, млада дамо.”
Сваки делић њеног срца је треперео, осетила је огромну жељу да му се преда. Никада није осетила овако нешто. Не боји се, али осећа нешто чудно у његовом присуству.
„Пророчанство се ипак обистинило.”
„Тако си предиван, још када бих разумела о чему причаш, било би лепо.”
Гордона су вештице проклеле да може да поврати свој осећај да је ипак човек тек када доживи љубав на први поглед.
„Крв ме храни Кејти, али не брини, само одређена крв чудовишта.”
Кејти се насмејала и наставила да утапа душу у тим његовим црним очима. Није било важно шта говори, ни то што зубима бележи љубав по њеном врату. Само је желела да му се преда, као да је њена највећа љубав свих ових година. А шта се даље догађало?
Па њена дуга коса је завршила на његовим грудима, док су његове руке постале њена најлепша хаљина.
