Зовем се Сава и данас је мој 20. рођендан. Сви моји пријатељи су мртви, а и ја ћу им се вјероватно придружити веома брзо. Село је проклето. Уколико пронађете ову поруку бјежите главом без обзира и не осврћите се. Ово није никаква шала, скривена камера или покушај застрашивања. Камени луг је проклет, а моји пријатељи и ја смо свједоци тога. Заправо били смо. Они не остављају свједоке. Срећан ми рођендан!
„Ма хајде, идемо ти и ја, Лела и Димитрије. Моји тамо имају стару кућу која је припадала прађеду. Кућа је сређена у фулу, имамо чак и гдје да спавамо. Кажу да у селу нико не живи, појачаћемо музику до даске, понијећемо нешто за јело и пиће, дружићемо се као и обично, биће занимљиво!”, покушавао је Сава да убиједи своју дјевојку Ему.
„Не свиђа ми се идеја да идемо тамо”, одговори му она. Лежали су у Савином кревету, на бок, окренути једно пут другог. Имала је тужан поглед и није га никако могла прикрити.
„Ема, шта је са тобом? Цијело јутро си нерасположена. Рођендан ми је, јеботе. Живни мало”, узврати јој он, погледавши је забринуто. „Одишеш негативном енергијом.”
„Ма лоше сам спавала, сањала сам свакакве глупости. Не желим да идемо тамо”, одговори му она. „Једноставно не желим, немам добар осјећај поводом тог мјеста.”
„Учини то због мене, обећавам ти да нам се ништа лоше неће десити”, рече јој он ријечима које би јој иначе уливале сигурност, али не и данас. Данас је било потпуно супротно и није му вјеровала ни ријеч. Дубоко у себи је знала да је одлазак у Камени луг лоша идеја, али је на крају ипак попустила.
Интуиција може и да превари, помисли она. Нећу да му уништавам дан. Све ће бити у реду. „Добро, пристајем!”, узвикну она, након чега се на Савином лицу појавио осмијех за који је она практично живјела. „Али под једним условом…”
„А услов је који?”, упита је он, обасипајући је пољупцима.
„Уколико ствари постану густе и будем ти тражила да се вратимо кући, обећај ми да ћемо се вратити без поговора”, одговори му она.
„Обећавам. Али неће нам се десити ништа, немој о томе ни да размишљаш.”
„Волим те”, рече му она.
„Волим и ја тебе”, узврати он.
***
Стари сеоски макадам био је обрастао шипражјем са обје стране, а магла која се постепено спуштала заједно са првим мраком, доприносила је већ сабласној атмосфери која је владала у селу. „Мислим да смо близу”, рече Сава утишавајући музику на радију. „Навигација ми говори да треба да скренем лиј… ”
Скрените десно. Скрените десно. Скрените десно.
„Тако сам и мислио”, рече Сава, послушавши женски роботизовани глас који је долазио из навигације. „Спацијална оријентација ми је увијек била јача страна.”
„Рече ли то спацијална оријентација да те не кунем?”, упита га Димитрије кроз смијех.
„Свакодневно учимо нове ријечи и њихово значење”, одговори му Сава. „Али превешћу ти јер знам да си мало заостао за својом генерацијом. Оријентација у простору Димитрије, у простору!”
„Ха ха”, узврати му Димитрије саркастично. „Много си смијешан!”
„Ти ниси”, рече му Сава, након чега заустави аутомобил испред једне старе камене кућице. „Стигли смо људи, излазите. Морамо пронаћи дрва у шуми док потпуно не падне мрак, иначе ћемо се помести. Ноћи овдје знају да буду заиста хладне.”
Након што су пронашли дрва за огријев, Димитрије се понудио да наложи ватру у старој пећи, а са појавом ватре се моментално и промијенила атмосфера која је владала у колиби – из непријатно хладне у пријатно топлу. Упалили су неколике свијеће које су им служиле као извор свјетлости јер у селу није било електричне енергије. Ема је након тога принијела трошну дрвену столицу при пећи како би се угријала, док је Лела без размишљања испратила другарицин примјер. Димитрије се смјестио на дотрајалу фотељу, а Сава је стајао код прозора и посматрао околину Каменог луга. Кућа његовог прадједа налазила се на благом узвишењу и са њеног прозора могао је да осмотри готово све куће у селу, међутим одмах је уочио нешто што му је окупирало пажњу. Његову забринутост на лицу убрзо је примијетио и његов најбољи друг, Димитрије, који је моментално устао из фотеље и пришао му како би видио о чему се ради.
„Је ли све океј?”, упита га он. „Препознајем тај израз лица, чему та забринутост братић?”
„Видиш ли нешто чудно напољу?”, одговори му Сава питањем.
Чувши разговор Саве и Димитрија, Ема и Лела се погледаше узнемирено. „Сава, шта се дешава?”, упита га Ема, готово дрхтавим гласом. Имала сам осјећај да је долазак овдје лоша идеја, требала сам да слиједим своју интуицију и да га одговорим. „Сава, проговори!”
„Ма људи, опустите се. Све је океј. Чак се и магла повукла, све је прегледније”, одговори им Сава што је лежерније могао. „Проблем је само што је ово село у потпуности насељено. Погледајте ове куће испод, сваки прозор исијава свјетлошћу и судећи по димњацима из којих се дими, очигледно је и наложено. Моји су ми рекли да су сви људи у овом селу давно умрли, баш ћу сад да их позовем да видим о чему је ријеч.” Сава узе телефон из џепа, али убрзо га врати одакле га је и узео. „Нема сигнала, у три лијепе!”
„Дивно”, промрља Ема себи у браду. „Баш дивно!”
„Имам једну јако добру идеју, не знам колико ће вам се свидјети али…”, обрати се Димитрије свима ентузијастично, одмакнувши се од прозора. „Идемо напоље да покуцамо неком на врата. Сигурно ће бити одушевљени посјетиоцима!”
„Јеси ли ти нормалан?”, упита га Лела изнервираним тоном. „Не можемо тек тако да куцамо непознатим људима на врата. Неко ће нас дочекати са ловачком пушком!”
„Мислим да неће бити потребе за тим”, рече им Сава, непомично стајавши код прозора, погледом упртог у даљину. „Долазе. Или се макар окупљају како би кренули негдје заједно…”
„Шта?!”, викну Ема уплашено. „Ко долази?!”
У овом тренутку су сво четворо стајали крај прозора и нијемо посматрали како се наводни мјештани Каменог луга у подножју узвишења групишу. Ништа им није било јасно, али Сава и Димитрије су били много радознали момци, па су се усагласили да би сви требали да сиђу до села и виде о чему је ријеч. Наравно, сви осим Еме којој је интуиција и даље говорила да треба да оду са овог мјеста. Међутим, Ема је опет попустила и изашла је из колибе заједно са њима, јер није жељела да свом момку квари рођендан. Радозналост је убила мачку, била је изрека која јој је одзвањала у глави.
Али морала је да покуша макар још једном: „Људи, ово је лоша идеја, хајде да покупимо ствари, уђемо у ауто и збришемо одавде”, наговарала их је Ема, док су корачали ка сељанима, трудећи се да буду што тиши како их ови не би чули, нити уочили. „Сава обећао си да ћемо да идемо ако ствари постану густе. Ствари су управо постале густе, испуни своје обећање. Ајмо одавде!”
„Ема, то су обични људи, као и ми”, тјешио је Сава, али јој његове ријечи нијесу уливале сигурност. „Немаш чега да се плашиш. Сићи ћемо до њих и видјети о чему је ријеч. Можда и даље одржавају оне старе игранке о којима су нам причали наши ђедови и бабе.”
„Мени ово не изгледа као игранка. Обећао си…”, промрља Ема, након чега је Лела загрли, која је такође осјећала огроман страх. Иако су биле дјевојке од два најбоља друга и нијесу се познавале од раније, њих двије су заправо изградиле једно заиста лијепо пријатељство и могле су да рачунају једна на другу у сваком тренутку. Ема јој узврати загрљај.
У даљини су се могли чути пригушени гласови сељана, чије се ријечи нијесу могле разазнати, без обзира на то што су им сваког тренутка били све ближи. Као да су причали њима неким непознатим језиком, који и не постоји нигдје у свијету. Сава, Ема, Димитрије и Лела, сада су стајали на ћошку од једне сеоске куће и посматрали призор непосредно испред себе. Мјештани су стајали окренути леђима од њих и погнутих глава нешто мрмљали себи у браду.
„Игранка кажеш?! Не желим да проведем овдје више ни секунде, ја одлазим, а ви радите шта желите!”, узвикну Ема, можда чак и гласније него што је требало. Окренувши се од њих, запутила се ка колиби све вријеме гунђајући.
„Не идеш ти нигдје!”, узврати јој наједном најјезивији, али и последњи глас који је чула у свом животу. Занијемила је од страха и стала у мјесту, а поред ње се из мрака наједном појави биће налик човјеку које јој моментално пререза гркљан сјечивом које је држало у рукама, а које је наликовало на срп. „Сада ћеш остати заувијек овдје са нама!”
Сава, Димитрије и Лела, као да су се скаменили од сцене која се одиграла испред њих. Све је изгледало као права ноћна мора, али постојала је једна разлика – из ове нијесу могли да се пробуде колико год се трудили. Ово није био сан, било је стварно. „Ема…”, мрмљао је Сава кроз сузе њено име, док је посматрао како се живот његове дјевојке, испред њега гаси, а он не може да уради ништа поводом тога.
Димитрије му је упутио поглед пун сажаљења, али му је сигнализирао руком да не говори. Примијетио је да очи сељанина који је одузео Еми живот садрже само беоњаче, па је претпоставио да су сви они слијепи. Већ бисмо били мртви да су нас могли видјети, помисли он покушавајући да се смири од ужаса у коме се нашао. Чврсто је загрлио Лелу и није је пуштао, ставивши јој руку преко усана. Осјетивши како се њено тијело тресе од заједничког утицаја страха и хладноће, загрлио је још јаче. Једино је то могао да уради у овом тренутку.
„Знамо да није била сама”, мртву тишину прекиде сељанин језивог гласа, који је сада већ почео да хода по пропланку, а за њим су се покренули и остали наводни мјештани Каменог луга. „Боље вам је да се одмах предате, само продужавате сопствену патњу! Бићемо брзи, обећавамо.”
Сава, Лела и Димитрије нијесу размишљали ни секунду. Почели су да трче колико их ноге носе и нису се освртали назад. Запутили су се ка колиби у којој су претходно боравили, а која им је, иако је била близу, у овом тренутку дјеловала тако далеко и недостижно. Можда би и успјели да побјегну да Лела није незгодно нагазивши на тло, изврнула чланак, због чега је гласно јаукнула од бола. Димитрије јој рефлексно притрча у помоћ, али било је већ касно. Сељани су их већ лоцирали и кретали су се ка њима огромном брзином.
„Не можете нам побјећи!”, сабласни глас је одјекивао Каменим лугом. „Сад сте наши!”
„Димитрије, Лело, покрените се!”, молио их је Сава са сузама у очима, што је тише могао, али нијесу имали ни шансе. Због призора који је услиједио, пожелио је да се никада није ни родио. Проклињао је данашњи дан и себе, зато што није послушао своју дјевојку која му је рекла да не долазе на ово мјесто. А сада, изгубио је три особе у животу које су му значиле више него и он сам. Успио је да дојури до старе колибе гдје се и даље могла осјетити ватра и донекле пријатна атмосфера, закључао се и удаљио од прозора.
„Какав рођендан, у три лијепе нек иде све!”, мрмљао је Сава у себи вртећи се по колиби и смишљајући шта би могао да уради како би се извукао из овог хорора. Узео је свој мобилни телефон како би провјерио да се сигнал није неким чудом повратио, међутим та је идеја убрзо пала у воду. Умјесто тога, приступио је белешкама на свом телефону и почео да пише опроштајну поруку, мирећи се са злом судбином која га је вечерас снашла:
Зовем се Сава и данас је мој 20. рођендан. Сви моји пријатељи су мртви, а и ја ћу им се вјероватно придружити веома брзо. Село је проклето. Уколико пронађете ову поруку бјежите главом без обзира и не осврћите се. Ово није никаква шала, скривена камера или покушај застрашивања. Камени луг је проклет, а моји пријатељи и ја смо свједоци тога. Заправо били смо. Они не остављају свједоке. Срећан ми рођендан!
Урадио је снимак екрана и исти поставио као позадину мобилног телефона, да би једном када га неко пронађе, приближно знао шта се овдје догодило. Цијело тијело му је дрхтало од страха, није смио ни да се примакне прозору и сваког момента је очекивао да му неки од тих створова покуца на врата. Сјео је у фотељу, положио мобилни телефон на оближњи сто и помолио се Богу. Убрзо након тога је и заспао.
***
Пробудила га је језа изазвана хладноћом просторије у којој је боравио. Ватра у колиби је била угашена, а Сава се запитао ко је допустио ватри да се угаси. Такође се питао зашто је и сам у колиби, гдје су му дјевојка и пријатељи. А онда је полако почео да се присјећа. Не, не, не! Не може бити могуће!, говорио је у себи. Надао се да је све био само ружан сан, али чињеница да се тренутно налази сам и да од људи са којима је дошао овдје нема ни трага ни гласа, упућивала га је на оно чега се највише плашио – да су чудовишта била стварна.
Дуго му је требало да провири кроз прозор, али када је коначно скупио храбрости, опет је угледао маглу која се издизала на небо, али и сунце које се промаљало изнад брда. Није било ни назнаке да се синоћ овдје догодио прави масакр. Димњаци нијесу више димили, куће мјештана су изгледале крајње оронуле и обрушене, за разлику од оних које је видио синоћ. Лудим! Ја лудим!, одзвањало му је у глави.
Изашао је напоље, како би провјерио да ли ће пронаћи трагове крви или можда тијела своје дјевојке и пријатеља. Вратио се на мјеста гдје их је последњи пут видио, међутим није пронашао апсолутно ништа. То је то, дефинитвно лудим. „Мислим да је сад крајње вријеме да се појавите и да ми се мало смијете у фацу како сам добро пао на вашу фору! Изађите!”, одјекивао је Савин глас Каменим лугом, међутим као одговор могао се чути само цвркут птица, које су биле вјеснице зоре, а које су уједно и славиле одлазак ноћи и свих немани које из ње вребају.
У том тренутку, осјети додир прста на свом лијевом рамену. Рефлексно се окренувши, угледао је, само на трен, блиједо, али крваво лице своје дјевојке, чији му сабласни глас одјекну у ушима: „Никад не обећавај оно што не можеш испунити. Срећан рођендан!”
