Летње ноћи у Крушевцу носиле су мирис липе и понеки лавеж паса из даљине. Било је то време када је град био миран, али ипак обавијен атмосфером прича које су кружиле међу младима. Те вечери, Ана, Слоба, Бобан и још неколико пријатеља окупљени у Бобановом стану играли су карте. Уз сваку рунду, разговори су постајали све слободнији, а вино које су пили распирило је приче о локалним легендама.
„Кажу да се на старом гробљу повремено појављује дух девојке”, рекао је Бобан, игноришући смех и подигнуте обрве својих пријатеља.
„Ма немој! Још ћеш рећи да леди крв и проклиње”, насмејао се Слоба, пребацивши карте преко стола. Ана му се одмах придружила: „Ако желиш да уплашиш некога мораш боље да се потрудиш.”
Бобан није одустајао. „Ако сте толико сигурни, хајде да се кладимо и проверимо. Вечерас је пун Месец. У поноћ улазимо на гробље. Ако се ништа не деси, ја плаћам вечеру. Ако се нешто деси, ви мене частите.”
Пријатељи су на крају пристали. Тако је друштво, предвођено Аном и Слобом, стигло пред капију старог гробља те вреле летње ноћи. Ваздух је био густ, а тишина необично тешка. Договорили су се где ће се наћи ако буду морали да побегну, што је Ану додатно насмејало: „Већ замишљам Слобу како прескаче ограду у паници.”
Ходали су кроз уске стазе, а месечина је бацала сенке по распуклим споменицима. Ана је ходала сигурно, док је Слоба помало успорио корак, не желећи да призна нелагоду.
У делићу тренутка су угледали руку како извирује иза споменика. Ана је одмахнула руком.
„То је сигурно Бобанова фора.”
Међутим, када се иза споменика појавила девојка у белој хаљини, обучена попут некога из прошлог века, чинило се да све постаје стварно. Њена бледа фигура лебдела је неколико центиметара изнад тла.
„Ма, глупости! Бобан је стварно претерао с овим шалама”, рекла је Ана и направила два корака према девојци. Али тада је угледала црвене очи које су сијале попут ужарених жеравица. Из уста девојке изашао је урлик, који није личио на људски, већ на зверски, и Ана је схватила да то није превара.
Читаво друштво је потрчало у свим правцима. Прескакали су ограде, саплитали се о корење, али сви су на крају успели да стигну до договореног места састанка. Ана је тешко дисала, срце јој је убрзано куцало, а колена су јој клецала. Више нико није помињао опкладу.
* * *
Пар година касније Ана је готово заборавила на ту ноћ. Радила је у локалном бутику, виђала се с пријатељима, а летње фестивале није пропуштала. Једне ноћи, Бобан је предложио да оду на Жупску бербу. Драган, њихов заједнички пријатељ је возио. Ана је седела напред, док је Бобан био позади.
Путеви су били празни, месечина јака. Возили су се лагано, причајући о старим данима. Но у моменту је Драган нагло закочио. На сред пута стајала је девојка у белој хаљини, подигнуте руке.
„Јадна, можда се упутила на бербу”, рекао је Драган и зауставио ауто. Девојка је полако пришла и без речи села на задње седиште. Ана се осмехнула Бобану: „Ко још стопира овако касно? Делује као сцена из хорора.”
Возило је наставило даље, али убрзо је почело ненормално да убрзава. Драган је спустио ногу са педале гаса. „Није до мене! Ауто сам вози!”, викнуо је у паници. Ана је погледала у ретровизор и заледила се. Девојка је седела одмах иза ње, а очи су јој биле крваве. Препознала је црвену светлост из оне ноћи.
Ауто је након неког времена слетео с пута, право у поље кукуруза. Док су покушавали да изађу из олупине, видели су како нешто бело излеће кроз прозор и нестаје у ноћи. Полиција је убрзо стигла, али мистериозне девојке није било.
Ана је те ноћи код куће открила ситне резове на ногама, као да су их жилети секли, али најлонке које је носила су биле нетакнуте. „Никада више”, рекла је себи док је повијала ране. „Никада више нећу крочити тамо где нисам добродошла”.
Испод Месеца који бди над Крушевцем, дух девојке је остао неми осветник онима који се усуде да наруше њен мир.
А Ана?
Више није сумњала у постојање сенки које вребају из прошлих времена.
