Понекад се изгубим у сопственом животу. Оно што ми душу највише боли, у сновима ме гуши. Често се смејем, заправо, превише често за једну рањену срну. Као да све што покушам буде погрешно…
Наравно, ту су и лепи дани, али они тешки ме ноћима гоне… Не видим светлост, само је осећам. А то је ваљда неки знак.
Јесам ли срећна? Један део мене је захвалан, срећан. А онај други се грчи и затвара. Вришти и ломи се. Изнова и изнова. Сваке вечери…
Тако сам сломљена. Зна ли то неко? Само дневник, довољно је. Људи и овако само кажу да свако зло доноси добро. И да је све пролазно. Да, али док не прође како намамити срећу?
Понекад љубав није довољна. Посебно ако је љубав од оног ког’ си јако хтела да волиш као њега што си волела…
Разумеш дневниче? Два живота, један исти човек.
