Улазим у учионицу. Ђаци ми се јављају као да дражу особу у животу нису видели. Треба да им саопштим резултате контролног, а у мени ври, кипи и једва чекам да почнем. Лако сам прегледао, јер скоро ништа нисам ни имао да прегледам. Има неких одговора спорадично, а двојица су предали празне папире, беле и чисте као кад сам им их поделио да пишу. Извучем једну тројку и остатак „двице”, као што они кажу. Прозовем два генијалца које сам раније раздвојио у учионици, тако да скоро не могу ни да се виде, јер су заједно као елементарна непогода. Прозовем мршавог насмејаног и крупног насмејаног. Кад би их питали: „Какав си ђак?”, одговор би био: „Задовољан.” У обе руке узмем њихове папире, покажем разреду и кажем да овако уредне радове нисам видео. Сложе се они уз осмех. Уз надљудске напоре, смиреним тоном их питам да ли су свесни колико је лак контролни био. Неколико питања, о нуклеарним реакцијама. Слегну раменима, а осмеси не силазе са лица. Видим да не вреди нека дубља прича и са слашћу им упишем јединице, оштро и богато, што би рекли „из зглоба”. Заврших без жртава, кад проговори мршави:
„Професоре, нешто нисте приметили.”
„Шта?”, питам.
„Ви сте рекли да код вас нико не може да препише”, рече.
„Па?”, упитам.
„Нисте приметили да сам преписао од дотичног.”
Остали праснуше у смех, па и ја, шта ћу. За ту духовитост, да се даје оцена, били би одлични. Седоше, насмејани као што су и били, а и ја остах насмејан.
Дође нови контролни. Они исто. Е, сад сам баш љут.
„Па добро бре, што опет?”, питам. Мршави рече: „Е, професоре, да знате, ја сам бољи од њега.”
„Како?”, упитах.
„Па он је промашио слободну тему на српском”.
Смеху краја није било, и мени су сузе потекле.
„Како?”, питам.
Одговара крупни: „Било је овако. Почнем једно, па ми падне на памет друго, па треће и коначно почнем оно право кад зазвони.”
Опет салве смеха. Погледам у дневник. Већу јединицу нисам видео. „Српкиња” је очигледно била одушевљена.
У зборници нисам издржао и испричам. Питају ме колеге из ког су разреда и ја објасним. Било је отприлике: „А, јао, њих двојица!”.
Дође до нас наставник из праксе и каже нам да је био у фирми где они раде праксу, да их обиђе. Кад је погледао дневник рада, а тамо пише: „Долазимо на праксу, на дизалици Форд Фокус разваљен од живота, биће посла”.
Каже му мајстор: „Досађивали су ми питањима, помагали, радили и скоро да су сами поправили квар на електричним инсталацијама кола”.
Нахвали их, каже колега, само тако. Одједном ми моја нуклеарна енергија постаде неважна.
На следећим часовима сам ставио фокус на опуштен разговор о електронима, протонима и неутронима. Није било контролних. Сви се нагло поправише.
