Имао сам шест година и упознао мало свет. Већина одраслих људи које сам упознао су толико досадни. Ја се играм у блату и мазим мачку, док ме нека отмена тета гледа са висине. Мислио сам да нешто са мном није у реду. Сада знам да сам био само разиграно дете. Моја мама није била као та отмена тета, била је дивна и играо бих се где пожелим. Мој мачак, Мића, је вечито имао буве и поред прашкова, па сам малецни ја тачкастих ногу шетао. Али брзо прође, што од кремица, што од љубави, ваљда. Толико сам желео да свако дете има једног мачка Мићу, јер мачке су посебне. О, да, имао сам и зеку, и куцу Срамежљивка и канаринца Дулета. Али да Вам разрешим мистерију. Постао сам песник да бих бојио и стварао нове светове. Пишем, цртам и бојим. Створио сам и једну дивно верзију мене која ме зове „Тата”.
Ја сам песник,
Ја сам из љубави створен,
И желим мало лудости у овом досадном свету…
