Једином ког сам волела…
У боровој шуми одавно влада мрак… Све што је госпа оставила за собом је чемер и јад. Једином кога је волела оставила је шуму туге да га прогони. Док јој је лице бледело од плача, последње дане проводилила је маштајући о њему. Нема тог мушкарца који би био његова замена. Желела је да га мрзи, само што никад није успела у томе.
Злогласне гласине су кружиле о боровој шуми. Говоре да је госпа жива, сакривена у пећини Блејд. Кажу да је у свом том очају себи ишчупала срце и запалила. Од ње оста авет која пати. Душа јој је проклета. Зар Бог проклиње оне који воле?
Не желим да верујем у то… Нежнија од цвета беле раде, госпа је једино желела љубав. После њега, њене усне су остале тамне и оронуле. Падало би лишће, цвеће и дрвеће од свог њеног бола. На камену највећем од свих у боровој шуми оста исклесана порука:
Ако се икада вратиш видећеш само оно што си убио својим рукама, својим језиком, драги.
