Купим најновији дневни лист и, као по обичају, најприје посегнем ка црној хроници, кад тамо ње нема. Окрећем страницу напријед, страницу назад. Ништа. Детаљно прелиставам комплетне новине. Ни трага од Црне хронике.
У тренутку помислим оно најгоре: сигурно се ништа лоше није десило, па је рубрика стога изостала.
Шта ће ми, онда, новине? Што сам узалуд бацао новац? Као и сваки нормалан Балканац највише уживам читајући Црну хронику.
Разочаран прелазим на политичку страну. Тамо ме дочекује још већи неред: све сложено као под конац! Никаквих афера, никаквих узајамних посјета међу политичарима… Ни ликове не препознајем, као да се ради о натуршчицима из каквих, мање запажених, нискобуџетних филмова. Политичари који би требало да су наши, уопште им не личе, а камоли да међу њиховим препознам неког нашег.
Кад сам видио да ни из Скупштине нема никаквих пикантерија, почнем озбиљно да бринем. Какве су ово новине? Као да сам налетио на неки забрањени тираж који не доноси ни најуобичајенију дозу стреса потребну за уредно балансирање метаболизма код свакодневног Балканца.
Грозничаво тражим вијести из економије, кад тамо… Нема незапослених, уредна примања, валута стабилна. И то однос према долару – један напрема један!
Језа, која ме је лагано хватала, готово да је загосподарила мноме.
Долазим до спортске стране. Наши шампиони у овоме, шампиони у ономе. А што је најстрашније – фудбалери предњаче у свему. Свуда први!
Био би ово добар хумористички часопис, помислим, али он то уопште није. Сав срећан угледам временску прогнозу: извјештај о времену неће моћи да ме лаже. Ужасно је хладно и пада снијег, то видим. А шта пише… Вријеме данас: сунчано и неуобичајено топло за ово доба године.
Као да сам, коначно, на прагу одгонетања мистерије: упоређујем датуме на календару и у новинама. Ништа од моје интуиције. Датуми се поклапају. Враћам се остатку новина.
Разгледам странице са читуљама. Све непозната лица. Добро је – констатујем са олакшањем – нема мене.
Наједном ме облива хладан зној. Ако је све до сада било погрешно и супротно, значи ли то што ме нема у читуљама да… Нијесам успио да завршим своју опсервацију, кад ме околина на нешто подсјети. То да сам у Рају, у неком рајском врту, прелиставам рајску дневну штампу. А у њој све у најбољем реду. Све скоцкано и сладуњаво до претјеривања.
Рај као Рај. Ништа занимљиво. Неко веома досадно мјесто за Балканца.