Вешалица

Давне 1996. године, у мојој тридесет шестој години, успела сам из пропале фабрике некако да побегнем и да се запослим у државној фирми практично у центру града. Био је то трећи почетак за једанаест година радног стажа. Нови алати, нове апликације, нове колеге, ново доказивање и правдање указаног ми поверења. Сама, а део екипе, још увек недовољно сигурна у себе, била сам благо речено истраумирана. Једва сам некако добила сто, столицу, мноштво литературе на енглеском, али не и рачунар. Смештена сам у канцеларију са двојицом колега, старих другова још са факса, којима сам наравно постала лево сметало. Осим канцеларије делили смо и заједнички орман за капуте.

Шефица која ме је запослила, десет година старија, предала ме је шефици развоја, која је била моја вршњакиња. Паметна, са великом дозом сарказма према сваком потчињеном, била је неуобичајено љубазна према мени. Убрзо сам сазнала и разлог љубазности. Мој тата јој је некада, када још није била овако важна и битна, био омиљени професор математике у гимназији. Њено бланко поверење ме је просто паралисало, па ми се некад чинило ако ме неко на брзака упита како се зовем да ни то нећу знати.

И тако сам после једног радног дана кренула кући забринутија, чинило ми се више него икада у животу. Паника ме је као олуја под своје узела и на путу ка кући закуцала поред велике, уличне жардињере. Размишљајући упорно како ћу решити добијени посао коме нисам знала ни са које стране да приђем, почела сам да плевим жардињеру, јер сам у том моменту једино то са сигурношћу знала. Кад сам завршила тај тешки, интелектуални посао у близини своје фирме, тргла сам се и забринуто погледала да ли ме је неко од познатих видео.

Да ме људи чудно гледају запазила сам тек на пешачком прелазу на булевару док сам чекала да пређем. Чинило ми се као да у тим погледима има и неког подсмеха или ругања. Журно сам кренула преко пешачког и осетила како ме неко лагано по задњици лупка. Пар пута сам се забезекнуто и поприлично бесно окренула погледавши у пешаке иза себе, не би ли дрзнике на делу ухватила. У тим моментима уловила сам само пар по мени глупих осмеха и ништа више.

Стигла сам и до самопослуге, а осећај лупкања по задњици није престао. Питала сам се да ли је могуће да сам полудела. Кад год бих се нагло окренула, да зграбим за руку простачину која ме тапше по задњици, додуше некако нежно, чак би нешто и звецнуло око мене. Забринута и успаничена сам наставила до куће са чврстом одлуком да се више ни на шта не осврћем. Констатовала сам да су понекад неки људи заиста чудни и зли. Нек ми лепо у лице кажу шта им је смешно, а не овако да ме заједљиво, ћутке гледају и директно се у лице подсмевају.

Напокон, када сам стигла у стан, приметила сам да на каишу од мантила на задњици имам окачену вешалицу.

Када сам се сутрадан појавила на послу, колеге су са приличном дозом сарказма искоментарисале да нису знали за обичај да се вешалице доносе и односе са посла.

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Фолклорни хорор

Водењак

Тек бијах у школу пошао кадно се то збило. Сјећање на тај дан ми је остало урезано занавјек и вјеки

Настави...
Егзистенцијалистички хорор

Сигурно сам мртав

Кад сам, најзад, хтио да се пробудим, схватио сам да немам ту моћ. Свуда око мене мрак, не могу да

Настави...

Обавештења о конкурсима