Дневнику, 8.9.2022.
Данашњи дан није ништа другачији него јучерашњи. Не разликује се ни од целе претходне недеље. Сада, када сам погледао датум последњег записа, могу са сигурношћу да тврдим да се за целих двадесетпет дана није догодило ништа значајно у мом животу. А дани пролазе. Дан за даном, гледам их како измичу као када гледам како вода капље из чесме којој су попустиле гумице. И као што чујем те капљице како ударају о лавабо, тако могу да чујем и како пролазе моји дани. Чујем их као гласове пролазника кроз улице, и као брбљање са телевизора, и као пискутаве тонове из телефона који ме обавештавају да ми неко шаље поруке, и као шкрипање зуба док жваћем три оброка дневно, и као шушкање постељине док се вртим у кревету покушавајући да заспим. Све ја то видим и чујем, али не реагујем. Ни прстом да мрднем! Кажу ми да сам изгубио вољу. Кажу, и врте главом, гледају са мало сажаљења, и са нешто више прекора, као да сам ја ту нешто крив. Изгледа као да сам ја могао да спречим њену смрт а нисам, као да сам ја могао да избегнем да заволим ту девојку, као да је она могла да зна да ће се разболети и прерано отићи, као да сам могао да знам да ће цео свет да се ми сруши. Изгледају сви тако паметни, тако паметнији од мене, да сам просто умислио да сам ја једини глуп на овој планети, и да морам да одем што даље од њих јер се стидим самог себе. Срећом па сам почео овде да записујем дане откад нема ње. Да нисам то урадио, сада би ме прогласили лудим. Али држим се, држе ме ови исписани листови папира који знају све о мени и све што сам прошао. Држе ме ови празни листови папира који ме зову да и даље говорим о себи, да се не изгубим, да не потонем, да не нестанем. Јер ако се изгубим, ако потонем, ако нестанем, онда је и она живела узалуд. Онда је она своје последње дане и последње сате провела волећи некога који је био нико и ништа. Волела је човека који нестао и однео ту љубав са собом у неку бесконачну тамну празнину. Или је волела лудака који је затворен, који гута пилуле да будан спава и посматра како ће преварити и овај дан и дочекати следећи. Зар је њена љубав спала на то? Зар је заслужила да се тако лако предам, препустим, допустим да други управљају мојим животом убијајући све оно лепо у мени, и сву ту љубав коју ми је поклонила, и коју чувам у својој души? Не дам! Не дам да ме сломе! Не дам да ми говоре како се осећам и шта треба да радим. Ја сам тај који ће рећи њима како се осећа, и када ћу бити спреман да нешто предузмем, а до тада, молим, живите своје животе, бићете о свему обавештени на време. И не претерујте са брижношћу, никоме то добро није донело. Откако је света и века, најбрижнија мајка увек створи килаво дете, а најбрижнији пријатељи од човека потонулог у бол створе самоубицу. Пустите нас да ојачамо, да испливамо, да се изборимо! Пустите ме већ једном сви! Шта вас брига јесам ли јео, јесам ли пио, јесам ли се купао? Шта вас брига када ћу бити способан да се вратим на посао, и колико издвајају моји родитељи да плате струју, воду, кабловску? Шта имате ви од тога, и шта имам ја од тога?
Како бих волео да могу овако да саспем у лице свакоме ко ми покуца на врата или ко ме позове телефоном. Али, не могу! Образ мора да ми остане чист! Какве год да су њихове намере, колико год да је искрена или неискрена њихова брижност, морам да се претварам да су то најчеститији људи на свету, и да им само љубазно одговорим на питање, и осмехнем се захвално. Не, не радим ја то због њих, нити због себе. Ја чувам свој образ због ње. Због ње они долазе да ми досађују, због ње се распитују за моје здравље, и ако планем, а тако мало ми треба да планем, изгубићу образ и са њим и ту дивну слику о њој. Онда ће бити у очима других да је она уништила мој живот, иако не лежим ја у хладној утроби земље него она. Морам што пре да се извучем из овога, али како? Како када сам сигуран да ћу пет пута да се раставим пре него што се једном саставим?! Значајно сам боље сада. То знам јер сам данас прочитао прва три записа из ове свеске. Свестан сам колико сам тада био уништен. Најежим се када се сетим свих тих написаних речи. Уопште не схватам где и када сам прикупио снагу да преживим те дане. И зашто ми сада ови дани, када сам неупоредиво боље, изгледају тако непремостиви, тако далеки од нормалног начина живота? Како сам тада могао да се опоравим од почетног ударца, од тренутка када сам сазнао за њену смрт, а сада након пола године још увек нисам спреман да изађем међу људе? Љут сам што бол тако дуго траје. Покушавам да се мало орасположим уз телевизијски програм. Никада нисам у животу гледао телевизију као претходних шест месеци. Мислим да знам напамет на ком броју се неки програм налази, и која им је програмска шема радним данима и викендом. Прегледао сам значајан број филмова, открио сам који глумци глуме у бољим филмовима, а који у оним мало досаднијим. Могао сам да калкулишем, чим видим име неког бољег глумца да се одлучим да погледам тај филм, јер према логици ствари сигурно ће бити добар. А тек вести! Забога, тачно сам знао где који политичар путује, о чему ће да прича, да ли су постигнути неки договори. Једино временску прогнозу никада нисам могао да погодим. Они стално говоре да ће бити сунчано и без падавина, а ја сам сваки дан прижељкивао кишу и расхлађење.
Данашње вести су биле другачије. Сви су само причали о смрти британске краљице Елизабете Друге. Та вест о смрти, о било чијој смрти, некако ме је потресла и натерала на размишљање. Питао сам се: да ли је смрт та која нас контролише, или пак, да ли смо ми ти који контролишемо смрт? Шта ако смрт живи у нама и само жели да буде ослобођена, а ми то не знамо? Шта ако смрт, не успевајући да се ослободи нас, злих господара, чека да ми довољно остаримо, ослабимо, да изгубимо свест, па тек онда да се извуче и побегне од нас? Значи ли то да смрт почиње да живи онда када ми престанемо? Можда све време погрешно посматрамо живот и смрт. Шта ако је стварно тако? Шта ако заиста смрт није нешто што настане када завршимо живот, него нешто што се се једино може ослободити нас када ми нисмо свесни и не припадамо више овоземаљском свету? Значи ли то да бисмо, можда, ако бисмо пустили смрт да оде од нас пре него што завршимо живот, заправо постали бесмртни?
А можда, ипак, мора овако као досад. Када сагледам из другог угла, не знам како би свет изгледао када бисмо успели да пустимо смрт од нас пре него што завршимо живот. Дефинитивно бисмо били бесмртни, али шта би смрт радила? Смрт би била млада и јака, и вероватно би се удружила са другим младим и јаким смртима. Заправо, не би више ни било старих смрти, сем можда неколицине, изазване прастарим празноверјима да смрт означава крај нашег живота, и да је требамо чувати што дуже како би са нама остарила, оронула, и постала неупотребљива. Само стара и немоћна смрт би смела бити ослобођена, јер не би имала снаге ни воље да се удружи са другим смртима. Можда и треба држати смрт што дуже под контролом, јер нико не зна шта би се догодило када би се удружили милиони младих смрти. Свакако не би било добро за нас.
Ето, та краљица је умрла стара, кажу да је умрла од старости. Али она, она је умрла млада. А била је тако пуна живота. Имала је толико снова, да сам помислио да ће нам требати три живота да проживимо да остваримо све те њене снове заједно. Али, нисмо остварили ниједан. Никада нисмо отпутовали ни на једно место које је желела да види, јер никада нисмо имали довољно новца за то. Ишли смо само на та нека краћа путовања, тек толико да започнемо неку нашу авантуру. Никада нисмо купили сав намештај који је желела нити стан о којем смо толико маштали, али смо успели да се издвојимо од света у изнајмљеном стану у запуштеној улици на крају града. Никада нисмо окречили и наместили собу за бебу, никада се нисмо венчали, никада се нисмо верили, и никада, али никада нисмо отплесали плес у оним скупим салонкама које никада није купила јер нисмо имали толико новца. Али никада није била несрећна због тога. Мислим да је умрла мирећи се са својом судбином, не жалећи ни за чим, не размишљајући ни о чему у тим последњим данима. Само ме је замолила да је одведем на клупу на Калемегдану, да тамо седнемо, да посматра како Дунав светлуца под заласком сунца, и да ослушкује тај његов шум који ће је вечно успавати на мом рамену. Никада је нисам пробудио. И када је дошла Хитна помоћ, и када су сви туристи и пролазници мислили да јој је само позлило и да ће се повратити, ја сам знао да неће, али сам био нем.
Питам се, где ли је сада њена смрт, тако млада, тако јака? Досађује ли се, долази ли можда по моју смрт тражећи себи пријатеља? Треба ли да јој се одупрем ако дође? Не осећам је, али можда је ту негде, вреба.
Одлучио сам да се не предам, да не ослободим своју смрт. Морам овде да завршим неке ствари, морам још да живим, морам да остварим оне снове. Морам да урадим пуно тога, али још не знам ни када, ни како, ни са ким. Све то ми делује тако далеко, али опет знам да је људска природа чудна, и да неке ствари могу да се реше преко ноћи. Прогутаћу све, сачуваћу сећање на њу, сачуваћу ту љубав коју ми је даровала, сачуваћу образ да је не издам, преболећу све да се у болу не изгубим, да не потонем, да не нестанем…
Неко ми звони на вратима. Гасим телевизију да не буде да слушам о нечијој смрти. Затварам овај дневник и кријем га у своју фиоку са чарапама, тамо где сигурно нико неће отворити да га нађе. Покушавам да наместим израз лица, као да сам срећан што је неко дошао да ме посети, да пита како сам, да пита да ли ми нешто треба.
(из збирке Један дан у новој историји)
