Јака мелодија тресла је крцату спортску дворану. Маса од десетак хиљада душа таласала се у жестоком ритму оркестра на позорници. Разнобојна, психоделична свјетла шарала су по музичарима, а онда би се окомила на публику у трансу, током гитарских соло дионица.
Звјездани Човјек, плавокоси пјевач, у раним тридесетим, изводио је своју најпознатију пјесму. Са болним изразом на лицу, у припијеном тегет трикоу који је истицао његову савршену мушку фигуру, благо раширених руку и ногу, стоји на ивици бине.
Пјева о својој родној Лирији, планети у удаљеној галаксији, и потпуној слободи и љубави у којима су уживали људи на њој. Није било народа на Лирији, ни племена, није било различитих језика. Сви су имали чисто срце и били једно, али сви су били и другачији, посебни, слободни и своји. Онда се из најмрачнијег дијела васељене појавило зло мржње. Заразило је и загосподарило људима и уништило Лирију. Прије потпуног колапса планете, мали шатл винуо се у небо, на далеки космички пут ка једној галаксији, и једном малом, рубном сунцу. Носио је дјечака, будућег Звјезданог Човјека. Његова мисија била је да упозна становнике Земље са тужним крајем Лирије и упозори их, док још није касно, да су кренули истим путем мржње и пропасти…
Звјездани Човјек завршио је пјесму са сузама у очима. Ћутао је и корачао по позорници, а оркестар је свирао лагано. И публика се након неколико минута примирила. Задихан, узе неколико гутљаја пива из чаше, са клавира, онда опет приђе публици:
„Тражили смо стадион. Рекли су нам да је још увијек спортска сезона и да не желе уништити траву на терену. Тамо би нас било још трипут оволико. Али, неће нас ућуткати, наш глас о братству и љубави међу људима, о слободи коју хоћемо и за коју се боримо, не могу задржати зидови ове или било које друге дворане. Он се већ шири у свим правцима свијета! А наше једино оружје су наша музика, наше пјесме. А највећи савезник је истина и ви! Ви сви, које пуно волииииим!”
У публици поново наста одушевљење. Музика се појача. Једва их надјача Звјездани Човјек преко звучника:
„Поздравимо све који су остали пред улазима у дворану!”
„ЈЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ…
* * *
Звјездани Човјек отвори врата свог апартмана у бањалучком Хотелу Босна. Под другом руком, за његове напете мишице чврсто се држала сићушна дјевојка у веома краткој, бијелој хаљини на бретеле. Израз јој је био готово уплашен, али је осјећања прикривала честим осмијехом.
„Концерт је био, вау! Не памтим ништа слично, ни тако моћно,”, рече дјевојка. Са занимањем је гледала по просторији.
Звјездани је смјести у фотељу и насу шампањац у двије чаше на столићу.
„Да, хммм, Марина, тако рече да се зовеш?”
Марина климну главом, отпила је неколико гутљаја.
„Зашто једна тако лијепа дјевојка продаје улазнице на билетарници дворане?”
„Па, то ми је посао, солидно ме плаћају…”
Хтједе још нешто рећи, али осјети његове руке на својим раменима и пољупце на свом врату. Чаша јој испаде на под. Звјездани је њежно узе за руку и поведе у собу. Док ју је миловао и свлачио, мушкарац је осјећао сав Маринин немир, тијело јој је треперило, дубље је дисала. Љубио је по њеним малим грудима и миловао по леђима и гузи. И сам се скинуо. Спустише се у кревет, а дјевојка гласно уздахну када осјети да јој се Звјетдани увлачи међу ноге.
„Звјездани… да ли ме волиш?”, прошапута.
„Ја, ја вас све волим”, одговори. Дјевојка му се ногама обмотала око струка, а рукама је ровила по његовој дугој коси.
Знатно касније, дјевојка му је спавала на грудима и бучно дисала.
„Срећо, само немој да хрчеш”, рече више за себе. А и сам је, изморен од свега, тонуо у сан…
* * *
Звјездан Сатарић прогледа. Пробудио се. Узе паметни телефон са сточића, поред кревета, и погледа на сат. Близу је пола девет. Склони Драганину руку са себе и спусти је преко њеног стомака. Драгана је и даље спавала. Имали су још једну бурну ноћ у кревету. Устаде, сањив, и одбауља до купатила. Хладњикав туш ће га раздремати.
Кроз отворен прозор дневног боравка, допирала су свјежина, цвркут птица и дјечји жамор и смијех из оближњег вртића. Нису му сметали, чак се осјећао угодно. Након јутарње рутине у купатилу, смјестио се за сто и вјешто је типкао по свом лаптопу. Плаву гриву је свезао у реп, да му не пада по лицу, а из велике шоље, испијао је црни напитак, уз повремену цигарету.
У просторију уђе и Драгана, одјевена само у Звјезданову карирану кошуљу:
„Љупко, Боже ми опрости, теби к’о да се нешто јавља у сну. Два мјесеца је како смо скупа и ти се свако јутро, чим прогледаш, хваташ тог рачунара.”
„Ујутро је мозак најодморнији.”
„Знам, али…”
„Боље нам стави још по једну кафу и спреми нешто за појести.”
Драгана театрално слеже раменима, приђе и бучно пољуби Звјездана у образ и продужи даље.
„Данас сам баш пун обавеза”, рече Звјездан себи и сркну посљедњи гутљај црног напитка.
* * *
Звјездан је вјешто упаркиравао свој теренац, вртећи волан једном руком. Другом је држао свој паметни телефон и бранио се од вечерњих, румених зрака сунца, касног прољећа.
„Чуј, Јасмина, цијели дан сам у фрци. Јесам, јесам, добио сам твоје поруке. Ма, све је савршено прошло, имам још ову конференцију за медије и код тебе сам око девет. Драгана је на модној ревији и неће она до поноћи.”
Звјездан смјести телефон у унутрашњи џеп јакне и покупи фасциклу и папире са сувозачевог сједишта. Испред кола чекао га је старији мушкарац у немаштовитом, плавом одијелу.
„Господине Сатарићу, ући ћемо на бочни улаз и ходником смо за два минута у сали.”
„Може, наравно, извињавам се због грдног кашњења.”
Журно уђоше у зграду. Ђоновима обуће лупали су о под. Звјездан је руком благо поправљао косу и завиривао у фасциклу.
Ушли су у салон у којима је владао жамор присутних новинара. Гомила се ускомеша. Сијевали су блицеви фотоапарата. Сатарић сједе за сто на коме су, као букет цвијећа, доминирали разнобојни микрофони. Домаћин у плавом одијелу, подиже руке да умири присутне, а онда им се и обрати:
„Поштоване колеге, молим вас за пажњу. Господин Сатарић данас је имао изузетно успјешан дан, како нам се чини. Након вишедневних разговора и преговора, нашег аутора и његове досадашње издавачке куће, Бањалучка бесједа, у просторијама Министарства културе, потписан је уговор са једним од понајвећих европских издавача, Лондон буком. Лондон бук ће, заступати нашег аутора на тржиштима Европе, Сједињених Држава и Аустралије!”
Аплауз присутних проломио се салоном. Звјездан устаде са руком на срцу и благо се наклони новинарима. Радило се о озбиљном бизнису, о изузетно великим тиражима књига, на огромном тржишту, а односило се на Сатарићева прва два романа из трилогије о Звјезданом Човјеку, као и на посљедњи, још у настајању. Убрзо је ријеч узео и аутор:
„Почели смо скромно, као роман у наставцима, у Независним новинама, али када је тираж листа експлодирао, схватили смо да вриједимо. И критика је убрзо прешла на нашу страну. Сада већ можемо говорити о пробоју на свјетско тржиште и то на велика врата.”
„Господине Сатарићу, Аида Машовић, Ослобођење. Да ли ваш Звјездани Човјек сувише сличи Боувијевом Стардасту?”
„Ако се сложимо да су све најбоље приче већ давно испричане, и све најбоље пјесме испјеване, онда сличности свакако има, али се ипак не могу сложити са вашом констатацијом. Нека читаоци просуде сами”. Сатарић је прилично упадљиво мјеркао дугокосу новинарку у утегнутим фармерицама.
„Да ли је можда он ваш алтер его?”, упорна је Аида.
„Или сам ја његов”, надовеза се писац и даде знак руком за сљедеће питање.
„Имате ли проблем са црквом и вјерским заједницама због ваших ставова везано за сексуалне и све друге слободе. Уосталом и због протеста и борбе против калупљења људи?”, питао је сувоњави репортер Канала плус.
„Не заступам никакве ставове у роману, нити тврдим неку апсолутну истину. Али, сви смо ми свјесни да су сва друштва кроз историју, а поготово ова наша, балканска, била друштва неслободе или у најбољем случају, ограничене слободе. Мој јунак није Исус, већ млади човјек, са свим врлинама и манама, а који трага за већом или чак потпуном слободом. У тој потрази, експериментише са много чиме. Публика је, мислим, препознала тај његов крик, његов вапај. А, јесте да су ме прозивали појединци из вјерских организација, па и поједини политичари, али нека сви раде свој посао, ја се у њихов не мијешам.”
Разговор је убрзо скренут на друге теме. Новинаре је интересовало колики су укупни хонорари и бонуси договорени са Лондонским издавачем и да ли смо на прагу првог свјетског бестселера са ових простора. Звјездан је вјешто избјегавао директне одговоре, али је управо и сам вјеровао у свјетску славу својих романа.
Конференција је убрзо и завршена. Новинари су похитали да предају своје текстове и репортаже. Звјездан је стајао у готово празном салону и разговарао телефоном. Друштво му је правила само дугокоса новинарка у уским фармеркама.
„Хало, Јасмина, чуј ме, не могу ти доћи вечерас. Ова, Драгана, раније ће се вратити са ревије. Да, раније! Ми се чујемо наредних дана. Хајде, љубим те!”
Послије дуге вечери, а прије поноћи, Звјездан Сатарић је био у својој соби, у свом кревету, и лагано је тонуо у сан…
* * *
Звјездани човјек отвори очи. Погледа на сат, скоро је подне. Био је сам и наг у кревету. На сточићу поред његове главе, на повећој цедуљи, невјештим рукописом је исписана порука од Марине. Морала је раном зором отићи, мајка јој се страшно бринула. Оставила му је и свој број телефона и замолила га да је назове, кад буде могао.
„Када да те назовем, лутко, ако данас идем даље”, рече и згужва папир.
Хтједе га бацити у канту за смеће у купатилу, али у задњи час застаде. Почешка тестисе, а онда се врати назад. Из ормара је извадио торбу, а из ње изрови велики роковник. У њему је углавном записивао пјесме, када би му дошла инспирација. Имао је ту и неколико цртежа свога града, са Лирије. Нашао је празну страницу, записао је број Марининог телефона и крупним словима техничког писма написао, МАРИНА – ОНА КОЈА МЕ ВОЛИ!
* * *
Звјездани Човјек степеништем се спустио у приземље хотела. Једноставно је одјевен, фармерке, патике, мајица. У његовој пратњи су тројица оданих и добро плаћених тјелохранитеља у црним одијелима. У приземљу и дворишту, било их је још. А у приземљу га је чекао и директор хотела, ћелави мушкарац дебелог врата, и још неколико његових људи. Звјезданом је запала за очи љепушкаста госпођа раних педесетих година, са једним више раскопчаним дугметом на кошуљи, и са пренаглашеном шминком.
„Господине Звјездани, изузетна нам је част да сте ви и цијели ваш тим били гости нашег хотела. Надамо се да ћемо вам остати у лијепим успоменама”, рече директор.
„Било нам је угодно, драги човјече”, Звјездани до бола стегну саговорникову руку.
„Ваша имена остаће златним словима записана у нашим књигама”, у разговор се укључила и госпођа. Видјела је директорову болну гримасу.
„Сада би добри стари Кригер рекао: нећу да буду записани, хоћу да буду отписани!”, Звјездани се нашалио.
„Немојте тако, Звјездани, ви сте записани и у нашим срцима”, жена наслони шаку на своје груди, а груди као да су хтјеле искочити из кошуљице.
„Дозволите да вас отпратимо до Банског двора, гдје имате конференцију за медије”, директор болном руком показа на излазна, ротациона врата.
И Звјездани махинално баци поглед ка излазу. Поред врата, са вањске стране, стајао је млађи човјек, формални вратар, са десном руком у вањском џепу свог сакоа. Звјездани промјени израз лица и направи фацијални грч. Помисли, чак је био убијеђен, да је препознао вратара. Био је то онај исти човјек, редар са паркинга дворане Борик. Синоћ је тај лик бурно реаговао када су се он и његова пратња упаркирали на дио намијењен за техничко особље, подаље од њега и његовог ВИП паркиралишта. Тада му то и није било толико чудновато, али сада…
„Не, нећемо се шетати, сићи ћемо у подрум по кола и одвести се на конференцију за штампу.”
„Али, Бански двор је преко улице…”
„Не, хвала, довиђења”, изричит је Звјездани.
Са својим пратиоцима улети у лифт који је управо пристигао.
* * *
Звјездани Човјек стоји поред прозора, у свом апартману на осмом спрату Хотела Плаца, у Сарајеву. Пред њим пружа се диван поглед на град који свијетли и пулсира. Хиљаде свјетиљки по зградама и хиљаде возила по булеварима и улицама. Допиру и гласови езана са минарета бројних џамија, позив на јаџију, посљедњу дневну молитву муслимана.
Али, Звјездани је забринут. Данас, одмах послије конференције, у Бањалуци, кренули су према аеродрому у Маховљанима. Имали су уговорен чартер лет за Сарајево. И већ су аутопутем пристизали на Лакташку петљу, када су им из зрачне луке јавили како су случајно открили готово невјероватан, али веома озбиљан квар на електроници летјелице. Умјесто да се одвоје према аеродрому, Звјездани је наредио да наставе колима према Прњавору и даље, према Добоју и Сарајеву…
Звјездани се удаљи од прозора и упали свјетло у свом апартману. Није био сам, друштво му је правио његов менаџер Јусуф, звани Јуске, његова десна рука.
„Чуј старац, немаш разлог за толику бригу и параноју. За опрез имамо сви, довољан разлог је да постајеш свјетска звијезда, али ту су и наши добро припремљени момци. Распитаћу се преко мојих људи у полицији, ко је онај потрир, а и за онај квар на авиону”, рече подебели Јуске, заваљен у фотељу.
„Хоће да ме ућуткају, да ме убију, пријетили су ми!”
„Ма дај, ти си најбољи извозни производ ове државе. На свјетским си топ листама.”
„Мрзе ме! И политичари и хоџе и попови и разноразни лопови. Знају, кад једном прогледају овце, пастири им неће требати. Сметам им јако!”
„Звјездани, изгураћемо и Сарајево. У Загребу си безбиједан, а у Београду ћемо утростручити обезбјеђење. Онда бјежимо са јебеног Балкана и пичимо даље, Беч, Париз, свијет!”
Јуске је био задовољан да је донекле умирио Звјезданог. Али више од њега, Звјезданог је умирио шампањац и бијели прах. Остао је сам у апартману, зурио је празно, у телевизор. И полако тонуо у сан…
* * *
Звјездан Сатарић прогледа. Поред њега, у кревету, спавала је Драгана. Једну руку завукла је у његове боксерице. Било је седам сати и пробудио се. Или је тек сада почињао да сања. То већ одавно ни сам није знао. Али је знао да ће се његов сан наставити и то је било оно што га је сада веома бринуло.
