– Ако и овог не вратим, дефинитивно ће ме избацити из савеза. А нећу га вратити 100%. Као ни ону лујку пре њега, ни онај брачни пар од пре три године… Ови „ловци на злато” и авантуристи главе ће ми доћи. Изем ти и старе списе и ове што их ишчепркају и њушкају.
Све ово и још много псовки приде мрмљала је у браду док је ногу пред ногу корачала врелом алжирском пустињом у друштву неког младића који је буљио у пожутелу, згужвану мапу где је, по старом и тако досадном обичају, црвеним X био означен њихов циљ.
Разрушени, песком скоро цео затрпан град – Зомбиленд.
Легенда каже да су се ту први пут појавили и сатрли све становнике. Исти ти сатрти су се после неколико десетина година појавили у неком другом граду и урадили оно што је урађено њима.
Трајало је то неко време да би одједном нестали остављајући за собом силно благо.
Али то је легенда, за Бога милога, ко још верује и мари за њих?!
* * *
Мићко је, загледан у мапу коју је добио на покеру од Жике Кајле, већ почео да се пита да му овај није подвалио неку глупост. Јесте да се клео у комплетно родбинско стабло да је оригинал и мапа и прича о свом том благу које чучи у песку али већ пети дан тумара пустињом а од рушевина ни камичак.
Врели песак где год да погледа. И ова ћутљива за коју му рекоше да зна пут.
Само што то помисли водич (да не кажем водитељка), скрену у лево вукући и њега са собом.
Не прође ни сат времена и нађоше се у некој оази а иза ње неки од песка изједен зид.
Ту ћутљива седе у хлад по сред извора.
– Пих бре! Морала си да смочиш дупе. А пићемо воду, одакле? И ти си ми женско – брецну се Мићко и попрскавши се водом крену према зиду.
Одједном из неке једва видљиве рупе изађе човек.
Безуба уста раширише му се у исти такав осмех.
– Алисаааа! Како ми је драго што те видим! Плашио сам се да после оне мале незгоде нећеш више долазити.
Алиса му из поточића само шмркну носем.
– Ја нисам Алиса, човече. Је л’ ти личим на женско? – упита га Мићко док је у неверици гледао човека са чудним ожиљцима који се назираше испод беле хаљине.
– Ах, драги незнанче, нисам мислио на тебе већ на…
Махну руком према ћутљивој Алиси.
– А ви сте?
– Мићко. Ко сте ви? И шта радите овде? Откуд изронисте?
– Ви млади – суво се насмеја човек. – Само питање за питањем. Ја сам професор генетике и то шта радим овде је, гос’н Мићко дугачка прича. Да седнемо у хлад, шта кажете?
И не сачекавши одговор крену пут зеленила и Алиси.
Мићко се загледа те у рупу, те у безубог размишљајући шта му је чинити. Повучен здравим разумом да ће од овог добити неке корисне информације о благу слегну раменима и придружи му се.
– А ви сте, Мићко рекосте, овде због блага, рекао бих? Што имате лепе руке! Јаке, младе! А и уши су вам баш наочите! – поче профа да прича па све штипка и пипка младића.
– Па да, због блага. Нисам алав него ми извршиоци седе на грбачи. А знате какви су они и банке. Овај пут ми је последња нада. Ама пустите ми уши, аман човече!
– Хмм, да, да банке су зло. Не знам ко су ти извршиоци али вам верујем на реч. Благо…. Па Мићко можемо нешто да смислимо, да се договоримо. Шта ти кажеш, мила?
Не пуштајући Мићкове уши и руку окрете се према Алиси која му узврати лењим погледом испод дугих трепавица.
„Ево га, помисли Алиса. Сад ће бити уцењивања.”
– Како мислите да се договоримо? Шта има ту да се смишља, који мој? Ама пусти ми руку да ти је сад нисам набио у ту ружну њушку!
– Де, де, без грубости младићу. Блага, кхммм има, није да га нема, али знате како се каже, танте за кукурику. Ово јесте Зомбиленд али и ми имамо потребе. Видите овај ожиљак? – рече безуби па задигну рукав из којег извири женска шака која се никако није уклапала са мушком, маљавом подлактицом. – Видите тај шав?! Врхунски вез, зар не? Али авај, ова шачица не може да подигне камен. Уопште неће да сарађује!
На то му префињена шака показа средњи прст на шта профа само уздахну а Алиса испусти из грла нешто попут смеха.
– А видите ово гос’н Мићко? -па забезекнутом младићу показа врат по ком се као огрлица пружао љубичасти ожиљак. – Једном приликом је отпала! Месец дана сам наводио тело да је ухвати и врати. Признаћете јако, јааакоо незгодна ситуација нарочито што се откотрљала испод темеља а у селу не беше никог да ми помогне!
– Ти си, бре, матори луд!
– Не, не млади господине, ја нисам луд, ја сам зомби.
– Шта си море? Зомби? То зато што си из Зомбиленда? А ја сам Паја Патак. – насмеја се Мићко.
– Ево да се договоримо. – рече му профа. – Ти мени руку, уши и чашицу од колена а ја теби из наше ризнице џак злата? Може? Шта ти кажеш Алиса? Фер нагодба?
Алиса се већ била на ногама и жваћкајући растиње прилазила ободу оазе.
– Чуј матори, не знам које си бунике гутао али те очигледно добро раде. Зомби. Ха, ха, ха!
Опште је познато да зомбији једу људе.
– Холивудска прича. – фркну профа. – Бар великим делом. Јели су људе, док се пре стотинак година нисам појавио ја! Сада једемо… то сад није ни важно.
– Зомбији су зелени и смрде! – викну Мићко!
– Празноверица!
– И не говоре!
– Још једна манипулација! Него, договорисмо ли се ми? – упита човек са ожиљцима са чијег лица је нестао осмех.
– Ма пали, деда! Идем да узмем благо и да се торњам са овог сунца.
Ђипи, окрете се и има шта да види. Двадесетак у бело обучених људи полако се приближавало поточићу.
– Знала сам! Тачно сам знала! – богорадала је Алиса док је у пуном касу трчала из оазе у сигурност пустиње док је иза себе чула вриштање Мићка, банкарског дужника. – Синдикат ће због овог да ме гурне у одсек за мужу! И овако се жале како је потражња за камиљим млеком порасла. Е, Алиса, Алиса тужна ли ти је судбина, претвориће те у краву!
