Отац ми преминуо и знам да ми не би замерио, јер је и он био такав, само свој и мој.
Јутро, звони теча на врата, ја псујем поштаре, отварам бесна. Теча уплакан.
„Веља не дише, да те возим?”
Реко’: „Немој… знам, треба сад то све организовати.”
Шок наравно, али знала сам и зато сам га и извадила из болнице да умре кући.
Зовем маму, она плаче, звала хитну, реко’: „Дај ми лекара…”, каже: „Не знају те…”. „Мене!”, реко „’ајде, радила на хитној, а не знају ме”.
„Па шта кажу?”
„Па равна линија”
„Ма каква линија… је’л су пробали реанимацију?”
„Не, равна линија.”
„О, јебем те животе… дај ми лекара…”.
„Неће др”.
„Јел’ неће?! Ок… видећемо. Који је узрок смрти мама?”
„Каже не може да процени… равна линија.”
Зона сумрака… о, јебем ти и равну линију! Нађе ли нешто… јер је то било у року од 15 мин, ова и даље РАВНА ЛИНИЈА. Јебем те медицино, после кад ми мама објасни да му је била натечена шака, па после нога, тромбоза… па Пера ложач би знао.
‘Ајмо, Светлана, хватај се телефона, зови Илију. Свака част, брзи и ефикасни и унапред обавештени, јер смрт је једини сигурни посао. Само да дође мртвозорник, па ће они. Нема др, субота, рано му ваљда па пије кафу. Дође и др, крмеља, тражи личну карту, нема, нестао му новчаник у болници, није ништа имао у њему сем докумената. Мама зове, па како да ја сад направим личну карту мртвом човеку, дај пасош.
Оде др, дођоше Илијини, раде људи профи нема шта, али сад треба звати комунално, јер без њих ништа. Зови комунално, наравно, дежурни се не јавља, људи викендом обично не умиру, чекају радни дан.
Повлачи везе, дођем до Пантиног броја, дежурног, ту је он на гробљу, развози, ево њега да будем тамо до 10:30ч. Ја тамо, нема Панте. Гледам оне сандуке и јбт живот, па половни ауто да купиш! Ето Панте, откључава, канцеларија соцреализам, само чекам неку бркату да ми искочи. Ту он мени објашњава, колико, шта, где… Реко’:„Ај’ више”.
„Значи 51.000 динара, сад одмах, остатак на кућну адресу.” Реко: „А?!”
Не раде банке, није ми пало на памет да носим паре, не знам зашто… само излетела… Мислим, јбт, шта сад ови који немају треба да сакупе 50.000 да ископају раку, или их ставе на лед до 1-ог у месецу кад су плате или пензије, откуд знам…
Реко: „Брате Панто… јави да копају”.
„Биће дежурни неки други до 19ч па да се донесу паре.” Јок, они ће ископати па, ако не донесем, онда ће закопати.
Трчи код Илије да се штампају парте. Колико, немам појма, штампај, и селотејп добијеш гратис. Ај’ сад салу за даћу. Зови Јову, колико људи, јебем ли га, немам појма, посно, мрсно… немам појма. Зови маму: све мрсно! Ја 100 људи, она 80, ја 80, она 60… и тако. Јови се мора јавити до 12ч да почне да коље. Мада, после променисмо по теткином наговору у 12:15ч и у посно. Јова љут, већ поклао свиње. Брз Јова, нема шта (читај: измишља).
Зовем ове на гробљу, због музике. Нисам хтела посмртни марш… то ми сабласно… Е,( па, др цркли звучници, има већ годину дана, неће нико да их поправи. Да зовем DJ шта, за звучнике нема, али за тунел има. Ај, Светлана, вијај блутут звучник, извија’ и то, пита исте на гробљу.
„Утури га испред капеле”.
Реко: „На батерије“
„Ааа.. па онда га носи“…
Реко: „Јел’ у сандук да га ставим, јебем ли га“.
Заврши папирологију, трчи код маме. Наравно, жена уплакана, к’о и сви, међутим, мој рацио још ради, нисам свесна.
Хоће попа… зови оца Љубишу.. е где си Цецо шта има то и то… добро пиши: реко сад ће атомску формулу, три погаче, вино, знам Љубиша… запиши, пиши.
Ај’ код Илије поново да изаберемо сандук и то они бирају, мене зову пацијенти да изјаве саучешће и да питају да не радим случајно…
Угасим фон.
Заврши се и то, ај’ кући, долазе комшије, и све по реду. Светлана, не пуши, смета дим, сви пуше… О, Боже узми ме!
Дође и дан сахране… наравно, бол и туга, али и свесност и веровање у нешто боље.
Кад изгураше колица, раздера се отац Љубиша, реко’ ај’ то на почетку, ма дере се и „о, Вељуне, о, докторе”, знајући тату само сам чекала да отвори онај сандук и да пита шта се дереш коњу! Једва се суздржах од смеха, ништа нисам узимала за смирење, довољно свесна свега…
На гробу опет Љубиша, дере се. Срећом ови ископали раку, било плаћено до 19ч.
Ај даћа, сто посно, сто мрсно… Овде на посном Љубиша и ја, и још пар људи. Не волим, али увек сам у праву.
Пева он, зидови отпадају, ови устали, ваља се.
Прође и то, е сад, да ми диктира, шта за 7, шта за 40 дана… Мајко мила… записа’ и то… Одох кући да се у миру опростим од оца.
Зато људи, немој да је неко умро у суботу или недељу! И чекајте први, или док не платите рачуне, бр Панте имам, инбокс. Тако да, молим вас, изаберите радни дан до 15ч, ако не, сачекајте сутра.
