Једног јутра, становнике великог града је узнемирила вест да је нестао један песник. Нико није знао одакле је он дошао, да ли је дошао сâм или у друштву, нити откада борави у том граду. Нико није знао како он изгледа, какву одећу носи, које му је боје коса а које очи. Нико чак није ни знао да је он песник, нити да ли му је то било једино занимање. Како су онда знали да је неко нестао? Тог јутра цео град је био преплављен једноличним графитима, односно стиховима несталог песника. Стихови су гласили:
„Овде сам био,
А нисам ту више,
Благо сам оставио,
Ко ме пронађе богат биће.”
Сви су кренули у потрагу. Неко ко је целу ноћ писао графите није могао далеко да одмакне. Сматрали су да је ту негде, да их изазива, и да ће га неки срећник пронаћи и добити награду.
Скитница који је преспавао на оближњој клупи у парку је први пријавио да је видео неког човека како исписује стихове по фасади. Одмах га је полиција одвела у станицу ради даљег испитивања, али кад су утврдили да скитница не зна ниједан детаљ у вези изгледа тог човека, брзо су га пустили на слободу. Забележили су да је скитница био пијан и да ништа јасно није видео.
Тога дана нису радиле продавнице, ни пекаре, а ни тржни центри. Нису радиле ни школе, премда је био четвртак, и хладњикав радни децембарски дан. Нису радили биоскопи, апотеке, ни бензинске пумпе. Само су радили полицајци и лекари. Остали су тражили песника.
Свако је прегледао снимке сигурносних камера како би покушао да ухвати тренутак када песник пише графите и његово кретање по граду. Безуспешно. Неки средовечни мушкарци су насилно улазили у туђе зграде и станове, рушећи све пред собом, у жељи да пронађу мистериозног човека. Други су обијали продавнице како би се дочепали залиха флашица воде које су им биле неопходне за дугу потрагу. Родитељи су закључавали децу у станове и остављали их саме како би могли да траже песника. Поједини су децу смештали у колица и возили не марећи за дечији плач. Портали на интернету, радио и телевизија су били неми. Возачи градског саобраћаја нису примали путнике, већ су возили празна возила по целом граду загледајући да ли негде има песника.
Лудило великог града се проширило и на приградска места, те су и тамо људи напуштали своје послове и све своје активности, и кренули у потрагу. Једни су преклињали масе да се умире и обуставе како би се песник сам појавио, али их нико није слушао. Сматрали су да ће ти „брижници“ искористити тренутни мир и сами пронаћи песника, те поделити благо између себе. Други су се такмичили ко ће од њих лепше изрецитовати песников стих како би их он приметио и представио им се. Лепе девојке су се обнажиле и процењивале која је лепша и која би могла привући песника.
Изгледа да је много људи прихватило идеју да се песник просто негде сакрио, и да је потребно импресионирати га како би се појавио, па су улицама почели масовно да шетају изводећи импровизоване представе. Било је и оних који су трајном тетоважом исписивали песников стих по својим деловима тела. Неки су компоновали музику за стих, други су свирали ту музику, а трећи су им се придруживали певајући. Измешали су се звукови, гласови, мириси, боје, и све се слило у једну безличну масу. А онда је пала прва крв. Тек тако, један средовечан мушкарац је одсекао себи мали прст на левој руци.
„Жртвујем се за тебе песниче! Заслужујем да само мени откријеш тајну где је благо!”, вриштао је човек избезумљено док се крв сливала низ његову руку и капљала око њега.
У том тренутку све је утихнуло у ишчекивању нечега.
„Е нећеш, вала!”, крикнуо је младић прекинувши тишину, и након зверског урлика, за мање од минут, бацио је своје одсечено ухо.
Маса је подивљала наставивши буку и грају, а многи су само гледали како да се жртвују траживши оштре предмете. Почели су да обијају радње где се налази кухињски прибор и прибор за фризерске салоне. Једна жена је кухињским ножем одсекла комад коже са своје бутине, а дебели мушкарац је одсекао већи део коже са свог стомака. Старија бака са штапом се оклизнула на крв, па на асфалт и тако изгубила свој последњи зуб, високо га подижући као трофеј. Једна млада девојка, једва пунолетна, бежичном машиницом за шишање је скинула сву косу са своје главе, а хтела је да скине и кожу са своје главе. Тек што је прислонила жилет, зачуло се тутњање.
Страшна бука је прекинула сав метеж, сви су гледали само у једном правцу као омађијани. Почели су да се гурају уназад и склањају са улица јер су наилазили војни камиони са војницима наоружаним до зуба. Војници су пуцали рафално у вис, грмело је и тутњало на све стране. Иза војних, ишла је поворка ватрогасних камиона са којих су ватрогасци воденим топовима растеривали људе, прали улице, зграде, и сваки ћошак где је исписан песников стих. Након сат времена, сви су већ били у својим кућама и становима, а медицинска помоћ је пружена свима којима је била потребна. Када је пала ноћ, ни са једног прозора се није видео трачак светлости. Град је спавао мртвим сном.
Ујутру су сви медији извештавали следеће:
„Пронађено беживотно тело млађег мушкарца, око двадесет година, склупчано испод клупе на аутобуској станици. Установљено је да је преминуо од срчаног удара. Младић није имао никакву документацију, а полиција ради на утврђивању његовог идентитета. За сада нема никаквих трагова, и молимо ако неко нешто зна о младићу да се јави у прву полицијску станицу. Обавештаваћемо грађане ако добијемо више детаља… ”
