Излазе из шуме, пут се сурвава ка селу. Прамен дима из куће у подножју распршује се у сиво, отежало небо ослоњено на закрпљене кровове. Кафана је хладна и празна. Прислањају пушке уза зид, раскопчавају прслуке, воњ избија из прегрејаних тела. Офуцане дрвене столице зашкрипаше. Шкргућу под теретом надуваних мешина. Чаршави местимично прогорели од жара, очекиван призор. Са зидова, негде неодређено, гледају стаклене очи дивљих свиња. Ловци се гуркају, надгорњавају и надвикују, док мезете и доливају, директно из флаше или чутурице пажљиво смештене у унутрашњи џеп, до срца. Председник друштва, озбиљан као погребник, казује ловачке приче. Чланови дружбе климају и кљуцају потврђујући све што, онако пијан, говори.
Конобарица се засмеја. Он се окрену, у оку бљесак добро угланцане пушке, густа и тамна борова шума. Ловци погињу главе и зуре у мрље на столњаку. Полако испијају пиво, док им пена виси са браде.
Конобарица вади пушку и повлачи ороз.
