Приликом саобраћајне несреће у шуми, дежурни лекар хитне помоћи је на прагу открића бића чија анатомија одудара од живог света какав познајемо.
– Шта су гени? Гени дају инструкције које елементе спајати у том ткању наших ткива. Упућују да будемо изграђени, махом од водоника, угљеника, кисеоника, азота, у костима нам се уграђује калцијум, фосфор, имамо нешто гвожђа, магнезијума, цинка, па чак и злата у нано количинама.
– Тако је, отприлике. Гени су тај начин инструкција задржали милијарду година, стварајући архитектуру ћелија од доступних елемената из окружења, прикупивши их аутотрофно како то раде биљке, алге или хетеротрофно, како то радимо ми људи, животиње, већина бактерија, праживотиња и гљиве.
– Замисли те мекане, невидљиве нити. У стању су да покупе и уграде тврде минерале конструишући оклоп корњаче или коштане плоче крокодила, рог носорога.
– Да, транскрипција је чудо. Гени су праве архитекте. Иако сам агностик, понекад ме то толико фасцинира да их назовем божанским артефактом неког невидљивог бога из тамног спектра свемира. Толика моћ препакивања природе, дробити један камен корењем, стварајући од њега хумус и упити потребне материје. Импозантно. Као да је неко намерно упутио астероид насељен пионирима живота из кутка свемира да ову планету животима прежвакају и њену покорицу преуреде набујалим ћелијама и ткивима. На крају, можда планета буде један огроман супер организам какав пропагира концепт Гаиа.
– Занимљиво поимање порекла живота. А да ли мислиш да ти гени могу давати инструкције тако да ткају тело од елемената каква не срећемо типично у нашем телу? У реду, у живим бићима има добар део хемијских елемената из периодног система човечанству познатих елементата. Али, може ли постојати биће чији гени форсирају у себи ткање тела претежно од елемената типичних метала?
– Концепт металне решетке у грађи ћелија ми не звучи одрживо, такво тело би једноставно било претешко ако би имало кости од метала, мишићи би имали огроман напор само да га одрже да стоји, борећи се од гравитације. То је као да цео дан држиш тежак комад гвожђа у рукама, па чак и кад легнеш то гвожђе ће ти тежити.
– А шта ако су и мишићи на неки начин хипер минерализовани, метализовани? Дозирано, паметно. Ти данас имаш лагане панцире од кевлара који заустављају пенетрацију метка боље него средњевековни метални оклоп, па чак и куполе појединих тенкова.
– Такво биће нисам срео.
– Ја мислим да јесам.
– Смешан си.
– Седмог на осми у овом месецу сам био дежуран у хитној. Добили смо увече позив са скривеног мобилног броја да се на путу ка планини Бејавици догодио судар и да је једно лице повређено на путу, у несвести или мртво. Отишли смо са шофером и медицинском сестром, позивајући полицију успут. После скоро сата вожње до подножја планине по непрометном и насипаном шумском путу, наишли смо на војно возило, они расходовани пинцеви са војних отпада које дрвари купе и поправе, превозећи дрва по њима. Возило је напред било смрскано у пределу сувозачевог места, а возач је побегао. Таблице на возилу нису постојале. Пристигли полицајац је изјавио да је вероватно дрвокрадица побегла са лица места, али је ипак испао хуман, јавивши да је ударио неког и да му се укаже помоћ. Вероватно је бацио тај мобилни број. Возило је толико било деформисано да смо наиласком првих секунди тражили друго возило по јарковима или дрво у које је могао дрвокрадица ударити, можда комад стене. Не, није било ништа од наведеног. Испод возила смо тек после два минута пронашли тело горостасног горштака, био је висине кошаркаша, просто се подвукао под возило, у несвести. Ни капи крви није било размазано по возилу нити пошљунчаном путу. Као да је претрчавао пут, јер трагови кочења су описали такву ситуацију. Позив хитној се десио у сумрак а ниједно предње светло на возилу није радило. И данас се чудим, цела медицинска екипа, укључујући и два полицајца, с муком смо подигли оно тело. Јесте да је висок и мишићав, али мора да је имао око триста кила. Ненормална тежина.
– Ха! Зезаш ме. То бре нека соспа од човека.
– Ама није био нимало дебео. Атлетски тип. На себи је имао изношене фармерке и кошуљу. Али та одећа је некако дошивана, нема таквих кошуља и фармерки за дивове. Медицинска сестра га је гутала очима док је шофер био љубоморан, називајући је некрофиличарком. Изгледа да су били у давној вези. Верујем да смо сви задешени мушкарци око њега били стрејт, али је пленио наше погледе, имао је у фиозиономији лица некакву античку лепоту, извајану статуама, исцртану на амфорама и питосима. Ознојили смо се док смо га привукли и попели на носила. Наравно, носила су пукла од те масе. Унели смо га са муком у амбулантна кола и сместили на ћебе. Помогли су нам и двоје бициклиста који су наишли. Возило је прилегло од тежине, као да смо утоварили шпорет. Медицинска сестра му је са неком страшћу поцепала дроњаву кошуљу што се од старости цепала попут папира. На грудима није било ни трунке длачица, кожа је била као гума. Улубљена гума.
– О чему то причаш? Јесте ли ви покупили Терминатора? Т-600 или Т-800? Ха!
– Кажем ти оно што сам гледао. Ни кап крви на телу што се пола метара увукло у десну страну кабине пинца. Све је било некако улубљено пар до десет центиметара. То је дисало, дисао је, пошто је личио на мушкарца, утврдио сам још када смо га одлепили од возила. Али, покрети дијафрагме и ребара су били невидљиви, буквално је ваздух струјао кроз шпицаст, помало орловски нос наизменично у оба смера. Рекао сам сестри да спреми коктел за буђење у инјекцији. После минута претраге, нисмо нашли ниједну изражену вену. Сестра је угурала иглу у једну избочину налик вени. Игла је пукла као да је од стакла. Ставила је другу иглу, трећу исто. Мало смо застали у раду док је возач окренуо комби и упутио се назад ка граду. Притисак нисам могао измерити, никаква пулсирања се нису могла детектовати на површини тела, ништа. Шамарање и дрмање тела од стране сестре је било смешно. Возач јој је са прозорчета добацио да га зажвали онако сочно како она то најбоље уме. Изгледа да га је она откачила а он то не може да преболи месецима. Била је некако погубљена, заљубљена, не знам, знам је као покретни сарказам на ногама. Буљила је одсутно у пределу његових препона. Стварно је био извајан. Рекао сам јој да укључи електрошок и подеси на најмање, ништа друго нисам могао. А онда се десила катастрофа.
– Шта?
– Десило се то, да је овај див скочио са толиким рефлексом, импулсом да је полетео ка вратима, одвалио десну страницу дводелних врата из шарки, пао са њом преко хаубе полицијских кола што су се прилепила иза нас током спорије вожње и нестао низ падину испод пута обраслу шуметином. Возач је стао, изашао, псовао је том горостасном незнанцу све по списку, вичући како дужи та амбулантна кола. Сестра је била у фази некакве слуђености, смешкала се изгубљеног погледа ка одваљеним вратима. Ја сам у бунилу изашао кроз одваљен отвор, угледао уништену хаубу и унутрашњост испод ње полицијског аута; као да је преко тог дела аута пала стена од пола тоне. Полицајци су већ трчали у правцу где је унесрећени отрчао надљудском брзином.
– Сигурно нисте пили? Дуванили неки алкалоид, псилоцибин?
– Знаш ли ме таквог са студија? Замисли само шта нам је побегло.
– Па ништа, тражите га. Позови ме ако га нађете. Баш да видим то гумирано чудо.
– Мораћемо да тражимо. Али прво сестру.
– Сестру?
– Два дана после овога, нестала је. Нема је недељама. Наводно су видели неку жену како хита ка јужним шумама. Баш се затрескала у њега. Ово је један неиспитан свет.
– Да, да.
