Била је хладна децембарска ноћ када је Јован стигао код Милене. Договорили су се да заједно оките јелку за Нову Годину, што је била традиција коју су неговали откако су започели везу.
Милена га је дочекала с осмехом, увијајући се у топлу плетену јакну. Јован је носио велику кутију с украсима. Јелка, зелена и миришљава, стајала је у углу дневне собе, чекајући да буде украшена.
„Нема сијаличица”, рекла је Милена након што су разастрли кугле и венчиће по поду.
„Шта је са оним од прошле године?”, упитао је Јован.
„Оне су прегореле”, одговорила је.
„Хоћеш ли да одем да купим неке? Какве ти се свиђају?”
„Не знам. Напољу је баш хладно, и нападало је доста снега. Намучићеш се у саобраћају. Видећу да узмем оне из подрума.”
„Из подрума?”, зачуђен је био Јован.
„Мислим да сам видела једну стару кутију са сијаличицама у подруму. Вероватно је остало од претходних подстанара. Сачекај ме, одмах се враћам”, рекла је Милена и истрчала у хладан ходник зграде.
Подрум је био хладан и замирисао је на влагу и буђ. Милена је пронашла кутију прекривену прашином у ограђеном делу који је припадао стану у којем је становала. Стресла се од наглог налета зиме и брзо отворила кутију. Унутра су биле сијаличице које су изгледале прилично старо, али још увек функционално. Вратила се у стан с кутијом у рукама, задовољна што је нашла решење.
„Савршено!”, рекао је Јован када је угледао сијаличице. „Изгледају ретро, имаће баш занимљив шарм на јелци.”
Почели су да их намештају око грана, смејући се и испијајући вруће и опорне гутљаје куваног вина. Када су укључили сијаличице, светлуцале су топлом жућкастом и црвеном светлошћу. Међутим, како је вече одмицало, светла су почела да трепере. У почетку су мислили да је у питању квар.
„Стари каблови”, промрмљао је Јован, намештајући утичницу. Али светла су наставила да се гасе, па поново пале, у све чуднијем ритму. Милена је осетила нелагоду.
„Јоване, да ли ти се чини да је нешто… другачије?”, упитала је. Али пре него што је успео да одговори, светла су се угасила потпуно.
После неколико тренутака тишине, сијаличице су поново засветлеле, али сада је њихова светлост била хладна, готово метална. Јован и Милена су се погледали, осећајући како их обузима нека чудна, неизрецива тежина. Светла су трептала у ритму који је као да је позивао.
„Јелка изгледа невероватно…”, прошаптао је Јован, као хипнотисан. Милена је климнула главом, полако корачајући ка дрвету. Њихови покрети су били спори, али одлучни, као да више нису били господари сопствених тела.
Сваки пут када би се светла угасила, стајали би непомично, у тами, као да чекају наредбу. Када би се светла поново упалила, њихове ноге би их вукле ближе јелци. Ускоро су се нашли на коленима испод ње, опчињени необичним трептајем сијаличица.
Више ништа нису говорили; њихови погледи су били приковани за дно јелке. Сваки пут када се упале светла на јелци, они су се завлачили под њу све више и више. Прво су увукли главе, па у следећем тренутку рамена. Подизали су се испод јелке иако је била разграната и густа, и није било места ни миш да се завуче.
Светла су поново трепнула, овај пут дуже остајући угашена. Када су се упалила, Јован и Милена више нису били ту. Собу је испуњавала мртва тишина, а јелка је сада изгледала другачије.
На њеним гранама, између кугли и треперавих сијаличица, стајале су две нове фигурице – оловни војник и балерина. Њихова лица су изгледала невероватно живо, као да их неко посматра изнутра. Сијаличице су још једном трепнуле, сада у савршеном ритму, као да славе своју нову декорацију.
Јелка је сијала у мрачној соби, као да је жива, као да је чекала следеће госте.
* * *
Неколико дана касније, уз присуство власника стана, ватрогасци су развалили врата стана и ушли унутра заједно са полицијом. Све Миленине ствари су биле недирнуте, што је указивало да се није нигде одселила у тајности. Храна која је била на поду поред јелке је била оивичена делићима буђи. У близини је била и мушка јакна, у којој се налазио новчаник са нешто новца и личним документима на Јованово име. Нису побегли заједно.
Ватрогасци су искључили сијаличице како се не би нешто запалило, јер су утврдили да су данима биле упаљене без престанка.
Када су све пажљиво прегледали, дозволили су Милениним родитељима да однесу њене ствари својој кући. У сузама и са стрепњом, родитељи су брижно све спаковали у неколико кутија и један већи кофер. Поред гардеробе и средстава личне хигијене, ту је био и мобилни телефон, и документација и спремљене коверте за слање честитки. Раскитили су и јелку, спаковали сијаличице и украсе, укључујући и оловног војника и балерину, и изашли тихо, уплакани, размишљајући шта се десило са њих двоје. Кроз хладан ходник зграде осетила се нека злокобна хладноћа, која им се увукла под кожу и отишла заједно са њима и кутијом са сијаличицама, водећи их у злослутни мрак.
