Годинама уназад, слушали су пред Ноћ вештица приче о три мртве девојке које наводно бивају виђене на планини у близини њиховог града. О тим девојкама се знало уопштено врло мало. Биле су рођене у том граду, тамо су живеле и међусобно биле јако блиске. Једне године су, у току зиме, отишле на планину у близини града. То се десило отприлике десет дана пре Нове године. Претпостављало се да су отишле управо како би је прославиле. Следећих десет дана, ниједна од њих није имала контакт са родитељима. Иако су оне најавиле да ће на планини остати десет дана, родитељи су се плашили. Пошто се ближило 31. децембар, родитељи су их, сада већ јако забринути да ли је све у реду, позвали. Ниједна није одговорила ни на позив ни на поруку. Позвали су полицију. Полиција је дошла и прикупила све податке. Од тог момента, родитељи су се стално међусобно позивали, надајући се да ће се нека од њих три појавити у својој кући. Управо због овога, решили су да сви заједно дочекају Нову годину.
Дошао је и тај 31. децембар. Родитељи су се окупили. Мајке су, за разлику од очева, изгледале далеко забринутије. Управо због тога, једна мајка се склонила од осталих. Пришла јој је друга мајка, након чега је ова почела да плаче. Чуло се звоно. Након пар тренутака, њен муж је отишао до њих и рекао им да је дошла полиција. Њих две су изјуриле одатле.
„Нажалост, ваше ћерке су мртве”, рекли су им.
То је била реченица која им је свакодневно одзвањала у глави наредних година. Пронашли су их на различитим местима.
Извештај су добили сутрадан, првог јануара. Ниједна од њих три није имала никакве убоде или модрице. Било је само пар огреботина. Њихова смрт је била необјашњива.
* * *
Након толико прича сваке године о њима, тројица момака који су живели у том граду су одлучили да оду на ту планину и позабаве се овом темом. То им је деловало као савршен тренутак, с обзиром на то који празник се приближава. Иако су то хтели, родитељи су их одговарали од тога. Ипак, стално слушање те приче о три мртве девојке их је натерало да оду тамо. Узалуд су их родитељи убеђивали да тамо више нема ничега, момци су остајали упорни. На крају су родитељи попустили и пристали, мада нису знали на који начин њихови синови могу да сазнају било шта.
У понедељак, 29. октобра, Сергеј је рано ујутру узео кључеве од аута свог оца. Са торбом у рукама ушао је у ауто и кренуо ка другарима, Јосипу и Мартину. Мартин је последњи ушао унутра. Јосип и Сергеј су седели напред, а поред Мартина, који је седео иза, била је Сергејева торба.
„Шта је у торби?”, питао је Мартин. Одговора није било. Сергеј је углавном ћутао.
Тек после нешто више од сат времена, стигли су на коначно одредиште. Пред њима се налазила једна мања кућа. Сви су накратко осетили језу. Јосип и Мартин су одмах изашли из аута и узели из гепека кофере са стварима. У ауту је остао још само Сергеј. Кроз прозор је гледао у ту кућу. Покушао је да на тренутак скрене поглед са ње.
Јосип и Мартин су ушли у кућу, а након неколико минута, пошто се тргао утиску хипнозе који је на њега оставила кућа, ушао је и Сергеј. Ушао је и видео њихове торбе поред кауча на средини дневне собе, а њих двојица су седела на каучу. Предложили су му да своје торбе остави поред њихових. Тада се сетио да му је торба остала у ауту па се вратио се до аута. Није још отворио задња врата, само је торбу гледао кроз прозор. Тако је стајао неколико минута. Како не би било чудно што се толико задржао, отворио је врата и са седишта узео своју торбу, а потом из гепека извукао и другу. Најзад се вратио унутра. Сада, пошто су сва тројица били унутра, могли су да обиђу кућу. Десно од дневне собе била је трпезарија, која се везивала за кухињу. У дневној соби су биле степенице које су водиле на спрат. Попели су се да разгледају шта све има горе. Тамо су биле три собе и купатило. Свака просторија у кући је била у колико-толико добром стању. Њих тројица су се договорили ко ће у којој соби спавати.
Увече, сва тројица су легла у кревет. Врло брзо су Мартин и Јосип заспали, док је Сергеј остао будан до поноћи. Тада је полако отворио врата и изашао из собе. Било је тешко отворити та врата а не пустити шкрипутав звук. Полако се спустио низ степенице и отишао у дневну собу. Дошао је до комоде која је била отприлике метар одаљена од врата. Имала је неколико фиока и сваку је пажљиво отворио. У последњој фиоци је пронашао једну слику. На слици је била једна породица, родитељи, дечак и девојчица, као и један млађи човек, од отприлике 30 година. Док је држао слику у рукама, повремено је гледао око себе, у страху да га нико не види. Фиоку је пажљиво затворио, али колико год пажљив био, није успео да не испусти звук. Кроз пар секунди, чули су се кораци на спрату. У страху, сакрио је слику у свој џеп. Кораци су се чули још увек, али и отварање врата. Неко од њих, претпоставио је, вероватно је само отишао у купатило.
Тихо се вратио у своју собу. Седео је на кревету и стално гледао ту слику. Није успео да не заплаче. Опет су се чули кораци. Сакрио је слику под кревет и окренуо се на супротну страну, правећи се да спава. Након пар минута је и заспао.
Корачање је чуо готово целе ноћи, у кратким и међусобно удаљеним временским интервалима.
Рано ујутру, сва тројица су се пробудила. Срели су се у дневној соби.
„Ко се то од вас шетао целу ноћ по кући?”, питао их је.
Њих двојица су се погледала, онако, доста збуњено.
„Целе ноћи сам био у својој соби”, потврдио је један па други.
Наступила је мртва тишина.
„Али, и мене су будили кораци целе ноћи“, рекла су обојица готово истовремено. Погледали су се и скаменили.
Схватили су да нико од њих није излазио из собе, а сва тројица су чула кораке. Због овога су се веома уплашили.
Како би скренули мисли, предложио је Сергеј да крену око куће, по планини, не би ли нешто пронашли. Иако су били свесни да је шанса за проналазак било чега готово минимална, прихватили су. На крају крајева, због тога су и дошли. Узели су неке потрепштине, као и батеријске лампе, за случај да буду ван куће и током ноћи, мада су очекивали да се тако нешто неће догодити.
Истраживање целе планине је заправо потрајало до вечери. Пошто је пао мрак, одлучили су да се поделе, не би ли преостали простор претражили што пре. Тај преостали део је углавном био под шумом, те је код свих постојала одређена доза страха. Раздвојили су се, и свако је отишао на своју страну. Тек што је прошло десет минута, зачула се вика. Јосип и Сергеј су дотрчали до места раздвајања. Кренули су у правцу којим је кренуо и Мартин. Тамо није било ничега. Видели су само батеријску лампу неколико метара даље од литице. Пришли су литици. Доле није било ничега. Да се десило оно што су мислили да јесте, тело би се видело. Узели су лампу и кренули назад. Претпоставили су да је он у кући. Тамо су га и видели, плакао је. Дошли су до њега и покушавали да га умире. Он их је само погледао и тихо рекао:
„Приче су истините, видео сам једну од њих”.
Јосип је, пошто су се уверили да су приче истините, предложио да вечерас крену назад. То је Сергеј одбио као могућност. Они јесу схватили, на основу Мартиновог искуства, да су приче истините, али то није био разлог доласка. Дошли су како би сазнали шта се заиста догодило.
„Како ти то планираш да изведеш?”, питао га је Јосип, док је Мартин још увек био ван себе.
Сергеј није хтео ништа да му каже, већ да му покаже. Отишао је у собу и вратио се у истом минуту. У својим рукама је носио торбу коју је оставио на столу у дневној соби, а потом је широм отворио. У њој су видели обојица таблу за призивање духова. Било им је ван сваке памети да то уради. Јасно им је ставио до знања да ће са њима, или без њих, искористити ту таблу и призвати их све три. Одлучио је да то уради вечерас, понудивши им избор: или ће остати са њим и заједно их све три призвати, или ће одмах отићи а он ће то урадити сам. Призивање је хтео да уради у 3:33 ујутру. На њима је била одлука.
* * *
Ближило се пола 4, Јосип и Мартин су узели своје торбе и још једном уперили поглед ка њему пре изласка из куће. Сергеј је одлучно седео сам на каучу, а поред њега је била табла. Још једом су размислили да ли да оду или остану. Деловало им је да је Сергеј психички ослабио од жеље да их призове. Уплашили су га се. Одлука је пала, отићи ће. Нису ни хтели да се поздраве, већ су само изашли и затворили врата за собом. Ушли су у ауто и покушавали да га упале.
* * *
Било је 3:33, Сергеј је све из дневне собе померио и ослободио простор где ће извршити ритуал. Тада је схватио да је већ почела Ноћ вештица. Поставио је таблу и упалио свеће око себе. Испред њега, ослоњен о зид, поставио је огледало, како би видео хоће ли се нешто појавити иза њега током ритуала. Ритуал је започео.
* * *
Како су упалили ауто, и били већ на путу одласка са тог места, ауто се изненада угасио. Нису могли да га упале поново, као да им нешто није дало да то ураде. Одједном, њих двојица су били обасјани светлом. Светло је треперило дуго. Оно је долазило из куће. Светло у кући је дивљало. Помислили су да нешто није у реду са Сергејем. Покушавали су да изађу из аута, али нису успевали. Ногама су ударали у врата, али нису могли да их отворе.
* * *
У току је био ритуал. Пламен свећа је постајао све јачи. Плоча је дивљала. Сергеј је само затворио очи и пустио да све иде својим током. У једном трену, осетио је додир на левом рамену.
* * *
Јосип и Мартин су коначно успели да отворе врата аута. Излетели су из аута и кренули ка кући. Пошто су дошли до врата и ухватили кваку, догодио се исти случај као малопре, врата се нису отварала, као да их је нешто блокирало. Док је Јосип покушавао да отвори врата, Мартин је отишао до прозора који је био поред врата. Због призора који је видео кроз прозор, застала му је кнедла у грлу: Сергеј седи на средини дневне собе, пред њим плоча, а око њих огроман број свећа чији је пламен био готово неприродно јак. То само по себи можда и не би било толико страшно, да се иза Сергеја није видела силуета једне девојке, у белој хаљини. Стајала је иза њега, положила руку на његово лево раме и као да му је причала нешто. Сергеј је своју руку положио на њену руку, на свом рамену. То је била иста она девојка коју је видео пре свега неколико сати. Свака секунда гледања у тај призор као да је била тежа него претходна.
После краћег прегањања са вратима и велике снаге утрошене на отварање истих, врата су се отворила. Тада је све престало. Плоча се примирила, светла такође, свеће су се одједном угасиле, а Сергеј је пао на под. Јосип и Мартин су му пришли и покушали да га освесте. Одвели су га у собу. Пошто се није будио, остали су са њим.
* * *
Током ноћи, Сергеј се пробудио. Разбудила га је ноћна мора. Сањао је да трчи кроз шуму. Бежао је од две девојке. Оне су биле у белим хаљинама и ходале су врло брзо. Док је трчао, неколико пута се оклизнуо и пао. Али је опет успевао да се подигне и настави да бежи. Ближио се отвореној површини. На крају свега, на изласку из шуме, оклизнуо се и пао излетевши из шуме. Док је устајао са тла, гледао је ка шуми, али се у трену окренуо на супротну страну и само застао. Био је неких десет метара удаљен од литице, на којој је стајала девојка, која је гледала из шуме. „Ана”, обратио јој се. Окренула се. Гледали су се у очи. Она је полако губила своју боју. Постала је некако бела. Као да је у свега неколико секунди изгубила сву животну енергију из себе. Сада је видео пред собом ону исту девојку коју је ноћас призвао, његову сестру, Ану. Она је искорачила са литице.
* * *
Отишао је код Мартина у собу. Видео га је како седи на свом кревету са једном сликом у рукама. Мартин га је видео како улази у собу. Пришао је Мартину, који није желео да га гледа. Пошто је видео да овај стоји пред њим, само му је показао слику.
„Зашто је ова слика била код тебе, где си је нашао и ко је на њој?”, питао га је Мартин. „Ову слику немаш код куће”.
Из ове ситуације Сергеј није могао да побегне, нити му је то Мартин дозволио. Решио је да му све исприча.
„Слика је била у овој кући, у једној од фиока у дневној соби. Узео сам је исте вечери када смо дошли. На њој је моја породица. Ту смо мој отац, мајка, мој стриц, моја сестра и ја”.
Док га је слушао, пажљиво је гледао у слику, поготово у девојку са слике. Изгледала му је познато. Неколико минута је покушавао да се сети где ју је видео. У тренутку је схватио да је то девојка коју је он видео у шуми. Њена силуета је стајала иза Сергеја, током призивања. Било му је невероватно да је једна од три девојке које су умрле на овој планини, и чију смрт они истражују, управо његова сестра, а да ни он нити Јосип нису о томе знали било шта.
„Ја сам дошао овде како бих сазнао зашто је моја сестра умрла”.
Док су они причали, чуо се јак крик. Долазио је из Јосипове собе. Отишли су тамо и имали шта и да виде: Јосип је лебдео над својим креветом. Пошто је био постављен тако да су његове ноге биле окренуте ка собним вратима, нису могли са врата да му виде лице и схвате да ли спава. Крик се поново чуо и сада је био још јачи. Крик је био толико специфично високог тона, да нису могли да издрже у соби. Изашли су и чули разбијање стакла. Покушавали су да уђу у собу поново, али нису могли. Ова ситуација је Мартина подсетила на тренутак када он и Јосип нису могли да уђу у кућу током призивања духова. Покушавали су из све снаге да отворе врата неколико секунди. Када су коначно успели у томе и ушли унутра, видели су разбијен прозор, али њега у соби није било. Пришли су прозору и видели га како лебди удаљавајући се од прозора. Одјурили су низ степенице и изашли из куће. Отишли су испод прозора Јосипове собе. Он је само наставио даље. Ишли су за њим колико су могли, али убрзо су схватили једну ствар. Јосип је ишао у правцу литице. То је била она иста литица где је Мартин видео Ану. Стајали су свега пар метара даље од литице, а Јосип је лебдео неколико метара изнад провалије. У тренутку, оно што га је држало у ваздуху, пустило га је. Мартин и Сергеј су појурили ка литици и покушали да га ухвате, али се то није догодило. Јосип је пао у провалију дубоку 100 метара. Пао је на чистину. Није било шансе да преживи.
Неколико тренутака су били под шоком. Мартин је напао Сергеја кривећи га за све. Више није желео да остане ту. Желео је само да се спакује и пре него што сване да напусти ову планину и врати се у град.
„Мораћеш лично да објасниш Јосипову смрт његовим родитељима”.
После овога више није желео ни тренутак да буде поред њега. Кренуо је назад.
Сергеј је остао на тој литици још неких сат времена. Није знао шта да ради. Једна особа је због њихове знатижеље изгубила живот, а они још увек нису ни дошли до одговора на питање Шта се на планини догодило? Кривио је себе за Јосипову смрт.
У размишљању га је прекинуо сноп светлости, свитало је. Било му је чудно што Мартина још увек није било. Отишао је унутра, ка његовој соби. Њега тамо није било. Ствари су му биле спремљене у торбу, која је била на кревету, отворена. Изашао је и приметио да су врата купатила отворена. Унутра је било упаљено светло. Ушао је унутра како би га угасио, али је на то потпуно заборавио, у моменту када је видео Мартина како лежи на поду, са главом уроњеном у каду која је била колико-толико пуна. Додирнуо му је врат, али откуцај није осетио. Мартин је био мртав.
Није могао ни да искључи светло. Побегао је одатле. Више није ни размишљао о циљу због кога су дошли. Сада је само хтео да нестане са планине што пре. У свега неколико минута је спремио ствари и кренуо из куће. Оставио је врата откључана и готово отворена. Одјурио је у ауто и без проблема га упалио. Ишао је веома брзо низ планину. Било му је јасно да ће га остали питати за Мартина и Јосипа, али је одлучио да се тиме бави када уђе у град. Након неких пола сата вожње, сишао је са планине и ушао на пут. Док је возио почео је да плаче због Мартина и Јосипа. Плач је био све јачи и јачи. Морао је да се обрише и тада је потпуно скренуо поглед са волана. Волан је ненамерно окренуо на лево када је, пошто је обрисао сузе, подигао главу и у моменту схватио да је ушао у супротну траку. Одмах је окренуо волан на десно. Ауто се ротирао на путу, али је до реакције дошло прекасно. Излетео је са пута. Ауто се стрмоглаво окретао неколико пута. Сергеј ову несрећу није преживео.
